"Корак ка јединству", корак од истине - 7. део
Када посматрамо политичка дешавања у нашој земљи и упоредимо их са дешавањаима у нашој помесној Цркви, уочићемо да постоји невероватан паралелизам. Методи, деловање, реторика па чак и аргументација које срећемо у дневнополитичким догађајима у потпуности су идентични онима које срећемо у дневноцрквеним дешавањима. Питање које се неизбежно јавља јесте: зашто је то тако? Данас Срби немају војску способну да одбрани њихову земљу, данас Срби немају државу која ће штитити њихове националне интересе, данас Срби немају институције које ће неговати националну свест и национални идентитет... све је уништено. После вишедеценијског разарања (од Брозовог и Милошевићевог комунистичког до данашњег глобалистичког) свих вредности и тековина нашег народа од стране разноразних белосветских хохштаплера или њихових сервилних поданика изниклих на српском тлу, остала је још само једна институција која може деловати као сила кохезије и ујединити разорено тело нашег народа – Српска Православна Црква. Белосветска банда и њихови поданици то веома добро знају и отуд толики труд да се свим расположивим средствима разори оно што је често у минулим вековима био једини бастион српског идентитета – Српска Православна Црква. Знам да ће сада многи "прогресивци" гракнути да је Црква изнад нације, да ми не познајемо суштину еклисиолошког устројства итд. Међутим, наш став се темељи на једној очигледности: ако Црква не стане у одбрану оних који невини страдају, ако не стане у одбрану елементарних људских вредности од којих је свакако међу првима право на идентитет, ако не стане, напослетку, у одбрану истине, онда ће цео један народ ишчезнути јер су белосветски хохштаплери погазили све побројано и много више од тога затирући наш народ. Као што знамо из еклисиологије, народ је саставни део Цркве, сабрање народа је у еклисиолошком смислу служба тј. нешто без чега не постоји литургија а самим тим ни Црква (иако је један наш епископ изјавио да "ми" тј. "они" могу и без народа). Једначина је сасвим јасна: нема народа – нема Цркве, нема Срба – нема Српске Православне Цркве. За разумевање овог принципа није потребна теолошка виртуозност, већ само извесна доза логике. Ако у нашој земљи не буде нашег народа, ко ће онда вршити службу народа у литургији, ко ће чинити "удове једног Тела Христовог"? Дакле, питање заштите српског националног бића од стране Српске Православне Цркве није питање теологије већ питање биолошког опстанка и права на постојање. Можда се црквени либерали гнушају чињенице да су митрополити, владике, свештеници и монаси кроз историју понекад морали елементарно своје и право свога народа на живот да бране мускетама и сабљама, али то је тада био једини начин да се заустави затирање српског народа од стране разноразних завојевача. "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје" - каже Спаситељ. Немојмо насести на пропагандне трикове којима се овакво деловање наше јерархије у историји покушава поистоветити са деловањем ватиканског свећенства које је терано демонском мржњом затирало и затире српски православни народ. Храброст светог Петра Цетињског није затирала ни један народ већ је бранила слободу и право на живот српског народа. Не заборавимо да је мотив нашег великог историчара и канонисте епископа далматинско-истарског др Никодима Милаша за писање капиталног дела "Православна Далмација" био у ствари борба за очување идентитета нашег православног народа у Далмацији и отпор агресивним притисцима које је инструисао Ватикан како кроз римокатоличку јерархију тако и кроз тадашње државне институције. Наиме, после ратова са Турцима у Далмацији, у којима су славни српски ускоци и хајдуци зауставили и спречили ширење Отоманске империје, Ватикан је по сваку цену хтео Србе трећину покрстити, трећину раселити а трећину ликвидирати. У тим настојањима Ватикан је припремио посебну пропаганду којом је хтео приказати Србе као православне Хрвате и тиме денационализовати српски народ. Истарским Србима који нису подлегли пропаганди Ватикана више од једног века је наметано да су они Црногорци а не Срби. Занимљиво је да усташки злочинци у Босни у току Другог светског рата нису хапсили нити ликвидирали оне Србе који су се изјашњавали као Црногорци. Мислим да није потребно указивати на везу са савременим дешавањима. Епилог знамо сви.
Епископ Никодим Милаш устаје у заштиту свога народа и пише капитално дело "Православна Далмација" којим доказује аутохтоност српског народа и Српске Православне Цркве на просторима Далмације иако је лично, због својих ставова, претрпео и прогонство и страдање. На исти начин је прошао и познати духовник и борац за истину о православној Далмацији, архимандрит Герасим Зелић, који је скончао живот у Будиму где је прогнан због труда и борбе коју је водио против денационализације Срба. Сличну судбину је доживео и митрополит дабро-босански Сава Косановић који је у време аустроугарске владавине над Босном и Херцеговином стао у заштиту свога народа бранећи га од римокатоличења а самим тим и денационализације од стране Ватикана и аустријске империје. Митрополит Сава Косановић није страдао само од непријатеља, већ је на неразумевање за своју борбу наишао и на тадашњем српском двору. Није ли слично доживео и свети владика Николај Жички који је храбро бранио свој народ али га и истовремено упозоравао на опасности које крије блистава фатаморгана Европа? Није ли и свети Јустин Ћелијски, иако заточен, гласом устао против комунизма, екуменизма, глобализма? Богу хвала па и данас имамо епископа који храбро стоји на путу демонској глобалистичкој стихији која би да уништи наш народ и нашу Цркву на Косову и Метохији и у Србији. Имамо владику Артемија који показује да један епископ уз помоћ Божију може и те како да представља велику препреку неправди и злу које се надвило над косовско метохијске Србе. Сада замислимо да сви наши епископи стану као бедем у одбрану свога народа, Цркве, истине, живота... да уместо ширења "добрих вибрација" на екуменистичким скуповима покажу јеванђелску жртвену љубав према својим ближњима. Зар је епископу ко ближњи пре него народ његове епархије? Зар му има шта прече од верног народа с којим служи свету литургију? Но, вратимо се у стварност. Да ли смо ми и наша садашња црквена јерархија имали довољно храбрости и мудрости, да ли смо истинској жртвеној љубави претпоставили пијетизам и конформизам, судиће историја и наши потомци. Но, то свакако неће бити нека утеха нашем потомству ако донесемо погрешне одлуке јер нећемо испаштати ми већ они, а њима неће остати ништа друго већ да проклињу, не свако дело, већ сваку нашу реч која снисходи жељама белосветских хоштаплера и која је довела до нестанка и ишчезнућа нашег народа. Да ли ће наши потомци живети у слободној земљи у којој ће слободно моћи рећи ко су и шта су или ће живети по диктату Брисела и Вашингтона и то тако да неће смети поменути своје порекло и име - зависи од нас. Ми данас купујући мало нашег личног привидног мира и сигурности продајемо будућност наше деце, данас за парче конформизма продајемо идентитет наших потомака. Због недостатка личне храбрости и одлучности сваког од нас робоваће наша деца. Данас је једном епископу важније да баљезга о фудбалу (о, велике и узвишене ствари! о, неисцрпног ли извора надахнућа!) чиме демонстрира своју "ширину" и "отвореност" а у ствари купује свој лични мали мир, сигурност и ушушкану топлину келијице (!?, или... епархијског дворчића), испуњава диктате или нешто треће, него да храбро стане пред свет и непрекидно указује да је једино право које данас постоји у свету: право силе, и да је наш народ изложен искључиво том праву. Наравно, ова демонстрација "еуропских вриједности" (пошто је човеку омиљени филм "Турнеја") не показује да је он брижљиво и конспиративно припреман за своју улогу, већ да све то чини због недостатка личне храбрости, због тога што је једини начин да се афирмише као "личност" улизивање белосветским моћницима. У противном, он не би био ништа више до један мање познат епископ у СПЦ који седи у својој епархији и повремено игра фудбал или кошарку. Недостатак наше личне храбрости може довести у питање опстанак не само наше државе већ и нашег народа и изгледа да нам није јасно да се слобода не добија већ се за њу бори. Знам да све ово звучи као нека отрцана фразеологија, али лична слобода као и национална слобода нису фразе већ елементарне вредности које човека чине човеком и све док напокон не остваримо националну слободу, историја ће нам се непрекидно понављати и враћати као бумеранг. То што разноразне креатуре наше политичке стварности мисле да је слобода бити одани и сервилни поданик Брисела или Вашингтона, њихов је проблем. Једно је сигурно, све док "демократски" свет (ЕУ и САД) однос према малим народима темељи на властитим интересима и англосаксонској уверености у сопствени елитизам и искључиви примитивизам малих народа, ми не можемо очекивати да ћемо бити истински слободни. Све док неко жели да ја немам право на национални идентитет, све док неко мисли да немам право на своју државу, све док се према моме народу спроводи незапамћена дискриминација од стране “цивилизованих” држава, ми не можемо очекивати да будемо слободни.
Наша Црква је кроз историју увек стајала у одбрану народа и окупљала га у најтежим тренуцима. Окупљала га је када је био разједињен, истребљиван, уништаван... када му је била потребна утеха, сигурност и руковођење. Нажалост, наш народ се опет налази у таквој ситуацији и најприродније је да му Црква поново притекне у помоћ. Можемо ми разглабати о смислености постојања националног духа у Цркви колико хоћемо, али то неће зауставити наше физичко нестајање. Можда је данас потребније него икада пре у нашој историји да Црква стане у одбрану свога народа. Белосветски хохштаплери су дали све од себе да изазову трвења у нашој Цркви и у томе су очигледно успели, успели су да у Цркву у континуитету од 2. светског рата на овамо убацују своје играче, а све због чињенице да још једино Црква може Србе да уједини.
Ако данас у Србији желите постати перспективни политичар, довољно је да на сва уста блатите и понижавате свој народ и већ ће се наћи неко ко ће имати "слуха" за ваше "прогресивне" идеје. Данас у Србији не постоји институција која би бранила националне и државне интересе и водила рачуна о штетним изјавама политичара или "независних" медија (овакве установе има свака озбиљнија држава), а сваки покушај да се то учини био би окарактерисан као "спречавање слободе изражавања". Тако је у земљи Србији могуће да високи функционер изјави да је "злочин у Сребреници највећи злочин од Другог светског рата". То што су амерички војници починили стравичне злочине над цивилима (дакле, децом, женама и старцима) на свим меридијанима света од Кореје и Вијетнама до злочина у централној Америци где су на најстрашниј начин побили на десетине хиљада цивила, ником ништа. Довољно је одгледати пар филмова холивудске продукције и схватити да су Американци доброчинитељи и "добри момци" који понекада јесу несташни, али су увек у праву и савест нам може бити мирна. То што су у Сребреници убијене ТРИ жене и ниједно дете, то што је број жртава обухватио и људе који су раније умрли, који су живи и данас и што је тај број још увек неутврђен, а по сведочењу канадског генерала Мекензија, далеко мањи од броја којим се спекулише, ником ништа. Наш "уважени" политичар није рекао да "Сребреница" има предисторију тј. да су банде муџахедина под вођством зликовца Насера Орића од 1992-1995. у српским селима око Сребренице поклале и на најстрашнији начин убиле 3278 цивила (овај број нажалост није коначан). Очигледно да "наш" политичар гаји "европско", тачније, "прогресивно глобалистичко" уверење да Срби могу бити само злочинци а никако жртве злочина. Да ли је "наш" политичар одговарао за ову изјаву која непосредно имплицира многе тешке оптужбе против српске државе и српског народа? Наравно да није! Напротив, и данас је покрајински (аутономашки) функционер и ужива све привилегије као такав. Наравно, реч је о верном чеду аутономаштва Бојану Кострешу. Савесни и правдољубиви глобалисти ће на моје опаске рећи: "Ми смо одговорни за оно што смо ми починили и није никаква одбрана ако се за злочине које су починили Срби бранимо тиме што су и над Србима почињени злочини". Господин Жарко Кораћ нам је то лепо објаснио рекавши да сада неки спекулишу бројем страдалих у Сребреници и труде се да докажу да је Сребреница имала предисторију... Дакле, за господина Жарка не постоји могућност да су Срби заузели Сребреницу због тога што је она била легло муџахединских кољача који су годинама терорисали српска села. Не, за Жарка Кораћа једина опција јесте да су Срби злочинци по природи и да је једини мотив заузимања Сребренице дивљачко убијање цивила. Но, као што смо одговорни за злочине појединаца из нашег народа, нисмо ли још одговорнији за жртве нашег народа, нисмо ли одговорни за откривање злочинаца, њихово гоњење и суђење? Нисмо ли одговорни за сваког невино страдалог Србина од Другог светског рата наовамо? Нисмо ли одговорни да се њихове жртве не забораве, да се свет упозори каква су зла почињена над нашим народом због патолошке мржње и ксенофобије према њему? Нисмо ли одговорни да ни једно име наших страдалника не буде заборављено? Очигледно да господин Кораћ и глобалисти не сматрају да требамо имати такву врсту одговорности. Тезом да ми треба да преузмемо одговорност за "наше" злочине они нас упућују да ће се за злочине над нашим народом побринути државе и народи из којих злочинци долазе. Наравно, када сагледамо како су се, рецимо, Хрвати побринули да злочинци из НДХ буду кажњени, јасно је да од објективности и жеље за истином нема ништа, напротив. Дакле, закључак је да нас господин Кораћ поучава да треба да заборавимо наше жртве, да их не помињемо, да их не бројимо и да их не поштујемо, а да с друге стране, пред светом пљујемо по себи, да себе проглашавамо злочиначким народом, да преузимамо кривицу за све што јесу и што нису починили припадници нашег народа итд. Није ли то све оно што су и комунисти деценијама тражили и захтевали од нашег народа?
Нажалост, ово је само један пример од мноштва сличних које срећемо у дневнополитичким дешавањима. Није ништа необично да "независни" медији, "невладине" организације и појединци тврде да су Срби примитивни екстремисти и загрижени националисти, да су у држави Србији угрожена права свих могућих мањина (колико су угрожена права националним мањинама толико су и самим Србима јер у овој владајућој гарнитури ова држава у суштини мало брине о својим грађанима). Отуд, вероватно, толика тежња националних мањина да распарчају Србију. Но, запитајмо се: откуд баш у Србији толики број националних мањина? Да ли им одговара клима у Србији или је у питању нешто друго? Ако погледамо какав етнички састав имају земље у окружењу, видећемо да је већина тих земаља етнички готово чиста. Разлог постојања великог броја етничких мањина у Србији је чињеница да их овде нико никада није прогањао, Срби су увек поштовали њихов национални идентитет, никада их нико није насилно претварао у Србе, нико их није насилно покрштавао, нико их није спаљивао на ломачама, нико није за њих правио концентрационе логоре за масовна уништавања, нико их никада није истребљивао а одувек су имали сва права која су имали и Срби (та су права у Србији Србима често ускраћивана док су националне мањине имале и већа права од Срба као што је одувек било на Косову и Метохији). Срби никада нису као кључни национални интерес постављали истребљивање једног народа као што су то чинили и чине Хрвати. Богу хвала што је то тако, али ова чињеница треба да постане наш одрамбени аргумент, да је истичемо увек и свугде. У самим тренуцима настајања НДХ главно политичко гесло је било да је и седмогодишње дете непријатељ ако се супротставља принципима НДХ. Принцип НДХ је да на њеној територији не може постојати српски народ нити православна вера па је сваки Србин самим пореклом већ непријатељ ватиканске творевине НДХ. Закључак је јасан, седмогодишње дете Србин је непријатељ НДХ зато што је Србин и зато је легитимни војни циљ (циљ дивљачких кољача помрачене памети) који мора бити уклоњен са пута стварања хрватске државе у "повијесним" границама. Видели смо да је и за НАТО бити Србин већ сасвим довољно велики злочин, па су бескрупулозно убијали и убијају нашу децу. Хрватска је данас етнички чиста држава зато што је кључни интерес Хрвата одувек био истребљење Срба. Све ово јако добро знају белосветски хохштаплери и њихови пајаци у Србији. Зато је за њих било од кључне важности да у моменту када су се Срби могли освестити (у сумрак комунизма) и окренути ка вредностима које би опоравиле и консолидовале њихово национално биће (рецимо Светосавље као аутентично православље изражено српским националним бићем), те вредности прикажу као назадне и опасне. Занимљиво је да су најгласнији противници опоравка српског националног бића исти они или њихови идеолошки и физички наследници који су у време комунистичке тираније у Србији највећу опасност видели у српским националним интересима, у српском националном наслеђу, у јакој Србији и на крају у Српској Православној Цркви коју су етикетирали као извор "реакционизма", ретроградности, мрачњаштва, отпора "прогресу" и "напретку". Милитантни интернационалисти преко ноћи су постали исто тако милитантни глобалисти, либерали и демократе (немојмо се заваравати да су странке које имају другачије префиксе боље од ових јер страначка подељеност служи само једном циљу – подељености). На крају крајева, глобализам није ништа друго до рафинисани интернационализам. Да су те две идеологије блиске потврђује и недавно величанствено "помирење" социјалиста и демократа када су нас и једни и други убеђивали да су они у ствари две стране исте медаље. Наравно, као што су и у интернационализму постојали они који су били радикалнији тако су данас перјаници радикалног глобализма либерали. Као што су комунисти били спремни и на зверско убијање оних који не мисле као они, тако имамо и данас демократе либерале који би неистомишљенике вешали по Теразијама и сл. Методи и једних и других су слични, а реторика је сем осавремењене терминологије остала идентична. Комунисти су још од пре Другог светског рата у српским националним интересима видели "великосрпске" тежње. После рата је сваки покушај да се Срби изборе за своје интересе тумачен као "великосрпски" национализам. Видели смо да је Крајачић чак и помињање усташког злочина над Србима сматрао увредом за Хрвате и демонстрацијом српског национализма. Тако су комунисти, Срби и други, васпитавали подмаладак да мрзе све што носи префикс српски. Ужасне последице тог васпитања видимо данас. Данас су потомци тих комуниста, деца комунистичких генерала и политичара, народних хероја, партизанских команданата и курира задојени истом мржњом као и њихови очеви. Као и њихови очеви, спремни су да ликвидирају свакога ко се не уклапа у њихове оквире, они одређују ко је "подобан" а ко не, ко је достојан да живи у "напредном" друштву а ко не, они су политичари, говоре и делују кроз "невладине" организације, медије итд. Заражени вирусом "братства и јединства" и "југословенства", они као и њихови очеви највећег непријатеља својој егзистенцији виде у српском националном интересу. Поучени у детињству, сву мржњу усмеравају на свој народ јер се дрзнуо да покуша заблуду "југословенства" заменити истином Светосавља.
Дакле, ништа ново под капом небеском. Вештом заменом теза савремени интернационалисти су успели да се свако помињање српског националног интереса, српске националне државе, српског националног бића итд. a priori доводи у везу са "мрачном" прошлошћу, са Милошевићевим режимом и диктатуром, иако је Милошевић типичан интернационалиста који је због личних амбиција кокетирао назовинационализмом. За глобалисте је Милошевић био "кец на десетку" јер су се, осуђујући њега, одрекли своје "застареле" комунистичке идеологије (односно, раскрстили су са "старом гардом", дошло је до смене генерација) и самопромовисали су се као "прогресивни" глобалисти, демократе и либерали, а са друге стране, све оне које су сматрали својим непријатељима "венчали" су за "злог националистичког и геноцидног диктатора" Милошевића. Тако се догодило да су људи и институције које су деценијама прогањани од стране комунистичког режима (дакле, оног режима који је испилио и Милошевића и глобалисте) сада представљени као савезници том режиму. Но, ту се "авангарда" нове интернационале није зауставила. Кроз арлаукање и режање на групе организованих и неорганизованих младих који своје незадовољство и неслагање са уништавањем нашег народа нису умели другачије исказати већ кроз мање промишљено а више стихијско понашање, наметнули су једну језиву идеју. Наиме, назвавши те младе разним погрдним именима назвали су их и клерофашистима, чиме су нагласили да се ти млади декларишу као православни верници. Поистовећивање наше Цркве са фашистима и "домаћим издајницима" је део комунистичке идеологије мржње и пропаганде. Да би био "добар" комуниста у послератном периоду, било је довољно да кажеш да су попови "петоколонаши" или "црномантијаши", да су "слуге окупатора", да је владика Николај Велимировић нациста (што данас тврде поједини "интелектуалци" из кругова либерала). Неки активнији комунисти су са речи прелазили на дела па су од цркви правили штале и магацине, неки су их рушили и спаљивали, неки су јахали православне свештенике, а неки су, као познати комунистички зликовац Светозар Вукмановић Темпо, убијали рођену браћу или очеве који су били или свештеници или нису хтели да се одрекну своје вере. Све у свему, комунисти су своје злочине правдали тврдњом да је Црква клерофашистичка организација. Видимо да "синови од још горег оца" поступају исто. И за њих је Црква клерофашистичка организације где "задригли, брадати, полуписмени попови уче децу екстремизму, национализму, мржњи, примитивизму"... али, све је то углавном плод халуцинација које су производ патолошке мржње гајене и узгајане брижљиво и темељито, мржње коју нови интернационалисти правдају борбом за "прогрес", "европску будућност" и "људска права". Међутим, сва дрека и вика глобалиста не може променити истину: једина клерофашистичка организација на балканским просторима био је римокатолицизам. Убедљиво најстрашнија манифестација клерофашистичког деловања је кроз НДХ и кроз римокатолицизам у НДХ – клероусташизам, где су римокатолички свећеници и редовници лично учествовали у најмонструознијим злочинима извршеним у историји људског рода. Жртва тог монструозног клерофашизма била је и Српска Православна Црква, њени епископи, свештенство и верни народ. Затирање Срба и Српске Православне Цркве вршено је темељито и демонски прорачунато. Клероусташки злочинци су убили 208 (ово је за сада познат број) епископа, свештеника и монаха СПЦ. Међутим, од комунистичке руке у Другом светском рату страдало је око 270 клирика СПЦ. Очигледно да су и клероусташким кољачима и комунистичким зликовцима највећи непријатељи били и остали српски народ и Српска Православна Црква. Очигледно је да су и данашњи интернационалисти – глобалисти, остали верни тој идеологији патолошке мржње и ксенофобије. Архетипска, готово митска, фигура "брадатог, задриглог, примитивног и неписменог попа" допире до њих из дубина детињства. То је фигура којом су их њихови очеви плашили, нешто као бабарога: "попа ће ти одсећи језик, попа ће ти одсећи прсте, ископати очи, кувати те у казану..." Страхови стечени у детињству тешко се сузбијају. Зато су они слепи да виде, неми да искажу и глуви да чују било шта што говори о српским страдањима. Слепи су да виде да су "попе" које су секли језике, прсте, копали очи, клали, убијали маљевима, зверски касапили и садистички мучили били римокатолички свећеници и редовници. Заслепљени болесном мржњом према своме народу не виде да је њихова идеологија идеологија мржње, дискриминације, насиља, нарушавања људских права, идеологија зла која је веома блиска оној клероусташкој само далеко софистициранија... или, можда виде?! Зато ће потомак партизанског команданта, који се сада залаже за отимање Војводине од Србије, рећи да су у НДХ Србе убијали нацисти а не Хрвати (ваљда су усташе били Немци или Италијани, ко зна!?). Но, било би занимљиво видети шта би било када би партизански потомак отишао на очевину и ђедовину у Лици и покушао је отцепити од данашње НДХ. Наравно, "не би освануо", "пођубрио би јарак", "добио би промају у глави"... пошто му се у Србији ништа од наведеног не би догодило, нити ће се догодити, онда партизански потомак може спокојно да отима српску територију или да веша по Теразијама.
Ако желите да направите каријеру у Србији као политичар, новинар, писац, режисер итд. довољно је да пљујете свој народ (уколико сте у могућности да зајашете и неког православног свештеника или да неку цркву претворите у шталу, тим боље), да га приказујете као дивље неандерталце који само чекају прилику да растргну цивилизованог хомосапиенса који је дошао у "миру и донео им културу и цивилизацију", а они, незахвалници примитивни, желе да га поједу за ручак.
Шта је потребно да учините у земљи Србији ако желите да постанете "отворен" и "напредан" клирик који је раскрстио са "мрачном прошлошћу", који жели свој народ да уведе у обећану земљу – европску унију? Гле чуда, довољно је да учините исто што и у претходним случајевима: да пљујете по своме народу. Довољно је да осуђујете сабраћу за екстремизам, фундаментализам, фанатизам, примитивизам итд. да износите лажи по медијима о својој сабраћи, да их прогоните својим мислима, речима и делима, а да у исто време у загрљај примате "сестринску цркву", да оне који су кроз историју на све начине покушали да затру наш народ називате "светима", да не помињете жртве клероусташких злочина, да ћутите о злочинцима који су били клирици римокатолицизма, да због "братства и јединства" не упишете у календар СПЦ канонизоване Новомученике Јасеновачке јер би то могло деранжирати вашу "субраћу у Кристу", да се не трудите да свагда истичете и тражите правду за невино страдали народ и у Другом светском и у недавно минулим ратовима, да спречите тужбу против белосветске каубојске банде која безаконо хара светом, да шиптарске злочинце и сепаратисте примате као легитимне званичнике, да ломите ноге православним монасима... могућности су огромне, све је само ствар ваше личне креативности. Ево како то изгледа у пракси. Епископ, зналац теологије љубави, човек којем су све тајне откривене, објашњава студентима смисао љубави и успут каже: "замислите шта би се догодило да ја сада изађем на улицу и да кажем да треба да волимо те шиптаре". Студенти замишљају: видимо улице пуне света, свако жури својим послом, трамваји тутње, аутомобили коче... а онада на улицу излази омањи човек у мантији са панагијом на грудима и архипастирским штапом у рукама и гласно викне: "треба да волимо шиптаре!!!" Одједном тајац. Сви стају као укопани, полако се окрећу према човеку у мантији, а онда настаје хаос. Притрчавају ученици и ударају несрећног човека торбама, баке које иду с пијаце као чопор гладних вукова бацају се у напад, ударају бананама, купусом, гађају кромпиром, бију смрзнутим рибама и празилуком, возачи трамваја истрчавају из возила и подстичу путнике да се и они придруже линчовању, радници са оближњих скела разним алатима прискачу да дају допринос, продавачице из маркета колицима за куповину дивљачки газе несрећника, деца из оближњег обданишта организовано са васпитачицама дрвеним коцкицама и плишаним играчкама туку где стигну, све се сјатило да линчује несрећног човека у мантији. После замишљања, студенти ћутке и забринуто у неверици врте главама: па какав смо ми то народ? Међутим, ту маштању није крај: на улицу излази неупадљив, обичан човек и гласно викне: "људи, ја сам шиптар!!!" Закључак се сам намеће: ако је православни епископ прошао онако гадно, како ли ће тек проћи овај несрећник? Студенти не смеју ни да замисле. А то је и био циљ: доказати да је наш народ незамисливо зао, спреман да свакога ко није Србин растргне насред улице. То је поука љубави коју је епископ, зналац теологије љубави, упутио својим студентима.
Winston Smith