С А В Е С Т

У дивљака лук и стрела - 6. део

У петак, 20. марта, ми смо написали:

У недељу, 23. марта, хрватски премијер Иво Санадер даје овакву изјаву Танјугу:

Ми бисмо волели да развој догађаја демантује ово што пишемо, али нажалост, развој догађаја из дана у дан потврђује истинитост наших речи. А није ни чудо, јер ми смо до ових закључака дошли на основу огромног мноштва изјава које су дали сами учесници у интеграционим процесима. Тих изјава је толико много, да их, разумљиво, не можемо све цитирати, а нисмо могли ни да се одлучимо које цитате да изаберемо и поставимо у овом тексту. Зато смо позвали у студио Сузану Манчић да она извуче из кутије три срећна добитника. И ево сада ћемо почети са извлачењем.

Трећа награда... да видимо... Трећа награда одлази у Загреб! Сећате ли се екуменског скупа, одржаног октобра 1978. године у Аранђеловцу, на коме је учествовао млади професор Атанасије Јевтић? То је оно кад су Хрвати критиковали оца Јустина Поповића и тражили објашњење за његове ставове, а млади Таса је то јуначки оћутао, као да нема никакве везе са оцем Јустином. Е па на том скупу је др Томислав Шаги Бунић из Загреба прочитао реферат на тему "Екуменски покрет и токови у сувременом свијету", и тај реферат почиње овако:

Као што видите, Други ватикански концил је полазиште за свако расуђивање о екуменизму. Сам екуменски покрет се, наравно, појавио раније, али је тек од Другог концила добио своју коначну дефиницију и легитимност, као и своје играче који ће га промовисати свуда, па и у Српској Православној Цркви. Тадашњи омладинац Атанасије Јевтић сада је већ стари екуменски вук. Он је генијално оправдао екуменизам изменивши једно слово на почетку речи (уместо Е написао је И), па сада више нема разлога за бригу, јер наши јерарси нису никада учествовали у Екуменским сусретима, него свагда само у Икуменским сусретима. Тако је било и оне 1978. године у Аранђеловцу - сви учесници су наивно мислили да је то Екуменски скуп, а само Таса је знао да је то уствари Икуменски скуп, али никоме није хтео да каже, и чувао је своју тајну не само од оца Јустина, него и од самога себе, све до пре неку годину. А онда је коначно признао да су све то били Икуменски скупови, и да је отац Јустин хвалио те скупове, али пошто је био стидљив по природи, није то написао и рекао да други чују, него је открио само Таси, и то кад су једном шетали поред пруге, па је наишао брзи воз - тада је отац Јустин у оној заглушујућој тутњави шапнуо Таси ту велику тајну, рекавши: "Похваљујем Икуменске скупове, немој ником да кажеш све док православни Срби коначно не схвате ко си и какав си".

Елем, на том Икуменском скупу, у поменутом реферату, Шаги Бунић је написао један пасус, који је сада добио трећу награду. Тај цитат овако гласи:

Страховито искуство светских ратова, у којима су велики европски народи остали без својих великих империја и постали су мали народи у малим државицама, а Русија је на истом том копну постала огромна империја и као таква је стигла у Берлин. Немачки канцелар Адолф Хитлер није се још охладио, а на изрешетаној каменој плочи Канцеларије Трећег Рајха већ је писало ћирилицом: "Ну вот твою бабушку и мы здесь".

Средином седамдесетих година, баш некако пред одржавање поменутог екуменског скупа у Аранђеловцу, Русија је дошла на врхунац своје моћи, нарочито после срамног бекства америчке војске из Сајгона. Да подсетимо, Американци су бацили на Вијетнам 13 милиона тона експлозива, што је по снази исто као 450 атомских бомби, попут оне што је бачена на Хирошиму, а четири пута је више од целокупне муниције потрошене у Другом светском рату. Ради поређења, на Србију је 1999. године бачено 22 хиљаде тона експлозива... Али о томе ћемо касније, за сада само треба запамтити да је у марту 1973. године Америка доживела стравичан пораз у Вијетнаму и била врло опасно уздрмана не само на спољно-, него и на унутрашње-политичком плану, док је Русија, са друге стране, доживела врхунац своје моћи. Централна Америка је буквално горела у пламену, испред носа Сједињеним Америчким Државама. Због тога Вашингтон кроз уста и перо свих својих посленика, међу којима су и Икуменисти (Икумениста је онај ко учествује на Икуменском скупу) говори "о потреби да се што прије оствари бар некакво духовно јединство". Што прије, јер нема времена за губљење. Ова журба примећује се у свим корацима евроатлантских глобалиста у последњих неколико деценија. Није шала, руски медвед се разгоропадио, и Америка је морала брзо да дејствује. Одмах после пораза у Вијетнаму цена нафте доживљава невероватан успон, који је и на Совјетску Русију имао потпуно исти ефекат какав има и на арапске земље. Високе цене нафте стварале су толики суфицит у државном буџету Русије, да је сваки други трошак покриван са великом лакоћом, и више се исплатило куповати јевтино жито са Запада, а продавати скупу нафту том истом Западу, него улагати у производњу. Тако је за свега десет година нафтне еуфорије руска привреда сведена на ниво арапске привреде, тј. потпуно је уништена. Историјат пропасти Совјетског Савеза најбоље се огледа у графикону цена нафте, за долар по барелу:

Цена нафте је почела да пада откако су Американци од своје обавештајне службе почели да добијају извештаје о зависности руске привреде од продаје нафте. Године 1984. председник CIA-е Вилијам Кејси посетио је саудијског краља Фахда и објаснио му да је цена нафте још увек висока, и да је још треба спустити. Саудијска Арабија је одмах утростручила производњу и цена нафте је коначно пала на само дно. Истовремено је, као што већ погађате, расла цена жита. Ускоро је Русија била принуђена да купује скупо жито за јевтину нафту. Пропаст је била неминовна. Виктор Крјучков, некадашњи председник КГБ-а, изјавио је 2003. године:

Убрзо после пада цене нафте пао је и Берлински зид. Па чак и тада су Американци журили да што прије обаве посао. Медвед јесте био тешко рањен, али докле год медвед дише немој бити сигуран да неће устати и растргнути некога. Са уједињењем Западне и Источне Немачке се журило по цену замене једне западне марке за једну источну. Јасно је било да ће то уништити индустрију Источне Немачке, али Хелмут Кол је стално понављао да је рок за уједињење веома кратак, и да треба пожурити по сваку цену. Журило се и са растурањем Руске федерације. Борис Јељцин је 1997. године већ био потписао мировни споразум са Масхадовом, који је у суштини био уговор о ненападању, што је практично било признање независности Чеченије. Али Америка је журила да чеченски синдром посеје и у другим деловима Кавказа и целе Русије, па су убрзо терористички одреди Шамила Басајева прешли у Дагестан. Журило се и са бомбардовањем Србије, и зато је Вокерова акција у Рачку изведена онако траљаво. Толико траљаво, да је сада и мајмунима (далеким рођацима нашег уваженог теолога Игњатија Мидића) јасно о чему се тамо радило. Али и о томе тек следи детаљнији разговор. За сада треба рећи да је Путинова екипа почела завршну акцију преузимања власти управо после упада чеченских терориста у Дагестан. У Дагестану је Русија зауставила експанзију Запада и почела да се враћа у велику игру. Путин је најпре средио стање у Кремљу, затим у Чеченији, да би после свега неколико година коначно проширио сферу руског утицаја до Србије и њене јужне покрајине, где је та сфера и била пре пропасти Совјетског Савеза.

Нама, обичним смртницима, који немамо приступ тајним подацима, то је постало јасно тек када је Лавров 2007. године званично изјавио да статус Косова за Русију представља црвену линију, чије прекорачење ће значити да међународно право више не важи ни за кога, па ни за Русију. Оваква изјава се не говори у ветар. У великој игри је "црвена линија" врло крупна и врло тешка реч. Кад велика империја негде повуче црвену линију и то обелодани целом свету, нека се зна да је то граница од које се даље не одступа, и где може само да почне светски хаос. И да би демонстрирала своју одлучност, Русија је послала своје генерале на терен да испитају могућност стационирања руских стратешких бомбардера на Венецуелу и Кубу. Руски генерали су испитали ситуацију на терену и констатовали да нема никаквих проблема, само се чека политичко решење. Кад деца на Куби бацају каменчиће у море и праве "жабице", то већ угрожава безбедност САД, а камоли руски стратешки бомбардери. И наравно, Америка је одмах реаговала на сасвим очекиван начин. "Ако Русија стационира на Куби стратешке бомбардере, то ће значити да је Москва прешла црвену линију и одговор Вашингтона биће веома оштар" - изјавио је ових дана амерички генерал Нортон Шварц. Велике силе одлично знају шта значи "црвена линија". И у деветнаестом веку су Русија и Енглеска често једна другу учтиво обавештавале о својој територијалној експанзији и тражилe од друге стране да означи своју црвену линију, да не би дошло, не дај Боже, до некаквих неспоразума. Тако, године 1864, у време нове руске експанзије после опоравка од Кримског рата, канцелар Руске империје Александар Горчаков изјављује:

Неколико година касније сер Џон Лоренс, вицекраљ Индије, изјављује:

Русији је одговарала оваква подела сфера утицаја и Горчаков изјављује да би Авганистан могао постати неутрална територија. Пола века касније министар иностраних послова Џорџ Керзон изјављује:

Није у интересу великих сила да уђу у директни ратни сукоб, у коме би вишеструко међусобно уништење било загарантовано. Када је Америка 1948. године нарушила договор о репарацији, Стаљин је одлучио да блокира Западни Берлин, и чак да им искључи струју. Андреј Громико сведочи да је Стаљин тада рекао: "Одустаћу само у случају да се Американци одлуче за рат". Као што је Стаљин и очекивао, Американци се нису одлучили за рат, али као што није очекивао, направили су ваздушни мост са западним Берлином и у току читаве године снабдевали становништво потребним намирницама и робом, што је Америку заиста коштало као један локални рат. То је био први сукоб у хладном рату између две велике силе.

Територијални интегритет Србије као црвену линију руске политике потврдила је недавно и Руска Дума, а њен званични представник Константин Косачов пре пар дана је у Сава Центру изјавио да је сећање на бомбардовање Србије догађај број један и у Русији, као и у Србији. Косачов је дошао као представник Руског Парламента и Путинове странке - Јединствене Русије, а на позив Војислава Коштунице. Пожутела српска штампа није ни поменула овај догађај. Али зато је Таса присуствовао том догађају, исто као што је присуствовао и Икуменском скупу у Аранђеловцу 1978. године. Не бојте се, неће наше глобалисте изненадити руска експанзија. Већ смо писали о томе да ће Русима, кад дођу, Амфилохије одржати поздравни говор. Тако је и било.

Смеши нам се Сузана Манчић, време је за извлачење следећег срећног добитника. Ево... Да видимо... Друга награда је отишла у Крагујевац! Награђен је Зоран Крстић, ректор крагујевачке богословије и професор на Богословском факултету у Београду. Он је још пре неколико година на својим предавањима, између осталог, говорио студентима како Русија нема право да сама користи рудно богатство Сибира, него мора да га подели са осталима. Тада су студенти мислили да је Зоранова изјава плод његове сопствене памети, што би било сасвим логично, обзиром на интелектуални ниво дате изјаве, али поређењем са другим изјавама познатих играча светске политичке сцене ми долазимо до закључка да то није тако. Наиме, ту мисао је први обелоданио Збигњев Бжезински, 2004 године:

Збигњева Бжезинског не треба посебно да представљамо. Он је један од најважнијих гласноговорника англосаксонске империјалистичке експанзије и највећих русофоба које је свет видео. Његове речи су светиња за све наше црквене глобалисте.

Но, да погледамо која Зоранова изјава је заслужила другу награду. Реч је о цитату из часописа "Саборност" за 2008. годину, где у тексту "Ново сучељавање СПЦ са модерном", на 94. страни Крстић пише:

Зоран Крстић пише научним стилом, тј. користи необичне речи уместо обичних. На пример, појам "модерна" преузео је из историје уметности. Немогуће је да би модерна уметност могла направити Цркви било какав проблем и поставити је у "врло деликатну ситуацију". Али Европска Унија заиста може то да учини, и то заиста чини. Црква се не суочава са "модерном", него са Европском Унијом, и самим тим је постављена у врло деликатну ситуацију - треба да одустане од идентификације идеала са прошлошћу! Ни мање ни више! Јел то беше у прошлости био Исус из Назарета? Не само Син Божији, него да је и Сам Бог Отац сишао са Неба и оваплотио се, ни са Њим глобалисти не би волели да идентификују Цркву, зато што је оваплоћење било у прошлости. Шта има уопште да причамо о Светим Апостолима и великим Светим Оцима, када је и Сам Исус из Назарета обележен као "историјски христос", и као такав није погодан за идентификацију Цркве. Зато Зизјулас стално понавља да је највећи проблем савремене теологије - проблем идентитета Цркве. Не може се Црква идентификовати са прошлошћу, јер би то било супротно интересима Европске Уније. Лако ћемо са Светом Тројицом - каже Зизјулас, па још додаје да је врло опасно тврдити да ми нешто не разумемо у вези са Светом Тројицом. Али идентитет Цркве - то је прави проблем! То је оно што још нисмо дефинисали. Најбољи начин да Црква реши овај проблем јесте да лепо одбаци прошлост и крене у светлу будућност заједно са Европом! Уједињена Европа је гарант светле будућности Цркве, а руски национализам представља опасност по опстанак Цркве - тврди Зизјулас, а преноси руски Интерфакс (о томе смо већ писали).

Али погледајте сада апсурд - Зоран тражи од Цркве да се одрекне своје прошлости, тј. идентификације са сопственом прошлошћу, и да веже своју будућност за Европу. А Европа ће, каже Крстић, своју будућност да идентификује са својом прошлошћу. Тачније, идентификоваће је са хришћанством, јер је то већ радила у прошлости. И ко је сад овде луд? Европа може и треба да гради будућност на основу сопствене прошлости, а Црква не може и не треба то да чини? Стварно, ко је овде луд?

Одговор на то питање потражићемо код светог владике Николаја Велимировића. Ево шта пише свети владика:

Кад не би предстојало извлачење прве награде, радо бисмо се позабавили поређењем ректора Зорана и владике Николаја. Пре свега бисмо поставили њихове фотографије једну наспрам друге, и замолили читаоце да уоче десет разлика. Али сада немамо времена, пред нама је велики тренутак. Следи свечано уручење прве награде у вечерашњем извлачењу! Срећни добитник је... је... ево... полако... е, да видимо... Срећни добитник је Валтер Каспер!

Честитамо! И уједно се захваљујемо директору Танјуга што нам је пренео ову Касперову историјску изјаву, а Јелени Тасић што је то објавила у дневном листу "Данас". Стварно, заслужено прво место! Без јединства међу хришћанским црквама не може доћи ни до уједињења Европе! Управо о томе ми и пишемо. Уједињење Европе је аксиома, у тај посао је Америка уложила огромна средства, и то је процес који не трпи никакво одлагање и неслагање.

Изговорите ову Касперову реченицу у тишини, у затвореној и замраченој просторији, и осетићете вибрације универзума. Просто човеку дође жао Европске Уније, којој прети неминовна пропаст уколико се не уједине све религије. И нехотице почнеш да ревнујеш за уједињење свих религија, да не би пропао толики амерички новац...

крваво зарађени амерички новац...