У дивљака лук и стрела - 7. део
Мало пре су нам са Цетиња јавили да је митрополит Амфилохије подигао обрву кад је прочитао наш претходни текст. А кад митрополит подигне обрву, то значи да је љут што није он извукао прво место. Испоставља се да извлачење награда није регуларно уколико Амфилохије не добије прву награду, и тај пропис је, како тврде у Митрополији црногорско-приморској, увео Богдан Војислављевић још 1072. године, када је себе прогласио царем у Призрену и Дечанима. Пропис је потврђен 1375. године, када је Зета укључила Призрен и Дечане у свој састав за време Балше Првог. Ево најважнијег фрагмента тог прописа: "Који несој се усуди да на прво мјесто постави икога другога мимо нашега потоњега митрополита Амфилохија (слава му и власт), онај несој да буде каменован и да му се забрани приступ у Призрен и Дечане". Дакле, Амфилохије мора обавезно да буде први, таква су правила. Ако он није први, онда извлачење није регуларно и мора да се поништи.
Шта нам друго преостаје, него да се извинимо уваженом митрополиту што смо направили тај пропуст и да исправимо грешку, тј. да поновимо извлачење. А да бисмо у поновљеном кругу избегли непријатности, у студио смо позвали Иринеја Буловића, да он извуче прву награду. Он ће са собом донети кутију исту као што је наша, пуну цедуљица, па ћемо је само заменити у погодном тренутку. У Иринејевој кутији све цедуљице су идентичне, тако да ће сигурно извући ону праву. Док чекамо да се Иринеј појави у студију искористићемо предах да се мало боље упознамо са нашим вечерашњим гостом. Као што је ред, цитираћемо речи светог владике Николаја, из његовог текста "Владика радник и митрополит издајник", објављеног у петом тому Сабраних дела у издању православне општине "Линц", са благословом епископа Константина, на 728. страни. И сам наслов данас звучи актуелно, а камоли текст који стоји испод њега:
На посматраоца ове шарене масе чинила би леп и пријатан утисак ова вечерња шетња крај мора, да цео призор не квари једна гадна и уочљива мрља. То је огромна маса обријаних папиних слугу, пропагатора католицизма. Сви редови католичког свештенства, белог и црног, мутљају се по овоме свету. Има их угојених као бурета пивска и мршавих као митровичке палоције, има их са полуобријаним главама, гологлавих, босих или у дрвеној обући, опасаних свиленим тракама или конопцем и ужетом; речју изгледи сваковрсних светских луда и карикатура могу се видети у тој црној војсци. Но то за њих не значи ништа. Они само једну мисао имају: достићи циљ и тиме послужити добро своме газди који их је фанатизирао и који их плаћа. Њихова гадна улога у свету и лажност њихова позива огледа се на лицу њиховом. Но и то за њих још не значи ништа. Њима стоји на расположењу све, и новац, грдна и баснословна сума новца, и власти државне и... свак живи ко год им може од услуге бити, тај им се и мора на услугу ставити. То је зараза, коју свет мрзи и која се, истина, све већма смањује, но у толико бива из столећа у столеће (упоређена са прогресом људским) гадније, као лешина, коју птице постепено чупају и односе и која под утицајем сунца бива све смрдљивија и одвратнија. То је највећа контрадикција јеванђелској науци, навеће унижење Христа.
Ето та црна каста људи, без јасна и отворена погледа, са потуњеним ликом, са црном маском врлине, у читавим колонама у овоме свету тражи само себи жртава, жртава својим прохтевима и своме фанатизму. Посматралац се мора да згрози на ту црну флангу.
Страшна болест европске цивилизације, но и страшан ризик борити се против те болести! Зачуђени посматралац мора се у чуду питати, да ли се ко бори и да ли се ко може борити против тога зла, које је сушта противност врлини, убитачност за морал, смрт родољубљу, претња сваком поштеном осећају, сваком добру и појединих народа и човечанства?
Горње речи је написао свети владика Николај, за кога Ава Јустин каже: "Све што је рекао - небеско је благо. Све што је написао - непропадљиво, небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, попут Светог Јована Златоустог цариградског свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај и свети Јован Дамаскин и још мало њих".
Каква прецизност у изражавању: "сушта противност врлини, убитачност за морал, смрт родољубљу, претња сваком поштеном осећају, сваком добру и појединих народа и човечанства". Зар то није рентгенски снимак и нашег црквеног глобализма? Само послушајте шта говори Игњатије Мидић и видећете противност врлини и убитачност за морал. Погледајте изјаве Амфилохија Радовића и видећете смрт родољубљу. Прочитајте грозоморне текстове Атанасија Јевтића, где он православне хришћане назива најпогрднијим именима и затрпава их увредама, и видећете претњу сваком поштеном осећају. Дух Другог ватиканског концила одише претњом сваком добру и појединих народа и човечанства.
Ако у нашој Цркви постоји човек коме се могу приписати све особине римокатолика, онда је то Иринеј Буловић. Он никада не би рекао да је бољи од римокатолика, а не би смео ни да противречи светом владици Николају. А, ево и њега. Помаже Бог, преосвећени, благословите!
- Хваљен Исус!
Можемо ли да почнемо? Одлично! Сузана, будите љубазни...
Да видимо... Трећа награда припала је овога пута Радовану Биговићу, директору Невладине организације (НВО) и Нецрквене организације (НЦО) "Хришћански културни центар".
Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности” од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали, јер поричу вољу Божију да сви буду (за) једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје и стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у истини и љубави. Он не тежи унификацији цркве већ „помиреној различитости” (јединство у различитости).
Заиста, заиста изванредно! "Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега". Или што би рекао Атанасије Јевтић: "Немојмо само причати о Дражи и Ђујићу, за име Божије! Причајмо мало о каубојима и индијанцима!"
Одрекнимо се себе и својега, па ћемо коначно моћи да се идентификујемо као хришћани - каже Биговић. Одрекнимо се својега Христа (назовимо Га, за почетак, "историјски христос"), одрекнимо се својега Светога Саве, својега владике Николаја, својега богослужења, својега Православља, својега прадеде, деде и оца... Једном речју: одрекнимо се свега својега, а самим тим се одрекнимо и себе, па ће нас тада Европска Унија идентификовати као праве хришћане. Ако пак то не учинимо, у опасности смо да постанемо неидентификовани летећи објекти.
Одрецимо се свих окова природе и историје, то јест, одрецимо се српског биолошког и српског духовног идентитета, и изградимо свој идентитет на другоме. А на коме другоме? Погодите ко је тај други, на коме ми, православни Срби, треба да изградимо свој идентитет.
Док ви лупате главу ко би то могао бити, нека Сузана Манчић извуче другопласираног срећног добитника. Изволите... Да видимо... Овога пута друга награда припала је... Невероватно! Невероватно! Замислите, и Ислам проповеда јединство у различитости! Браво! Аферим! Интервју са др Мустафом Церићем за "дневни аваз", у часопису "Глас ислама" од 15. децембра 2008:
Сарач: Такозвани независни медији су отворили широм врата за поједнице из Исламске заједнице који Вас нападају. Нисмо свједоци да у оквиру СПЦ и Католичке цркве постоје такве појаве, односно да се појединци из вјерских заједница путем медија обрушавају на своје вође, у нашем случају на примјер кардинала Пуљића, Бозанића или патријарха Павла. Зашто је то тако?
Реису-л-улема: То је тако зато што је ислам вјера јединства у различитости мишљења и зато што је Исламска заједница у свом раду и дјеловању отворена више него друге вјерске заједнице и цркве. Наравно и ја сам понекад затечен изјавама и ставовима неких запосленика у Исламској заједници, који немају праву информацију о нашем раду и зато нису прецизни у својим оцјенама и ставовима. Они врло често износе погрешне судове о Исламској заједници што неупућене људе збуњује. Но, то је доказ да Исламска заједница није једноумни вилајет, већ врт обиља разноврсних плодова. Такођер, то је и доказ да у Исламској заједници не влада мрак већ свјетло гдје је свако слободан да каже оно што мисли, па макар то било и погрешно.
Чак је и Игњатијевим рођацима јасно да је формула "јединство у различитости" обавезна на свим територијама које су предвиђене за улазак у Европску Унију. Замислите само кад би неко у Пакистану дао горе цитирану изјаву! Пакистан је исламска земља која има нуклеарно наоружање. Тамо се овако нешто не може ни замислити. Али у Европској Унији та изјава је духовни пасош помоћу кога ћеш бити идентификован као припадник легалне верске организације, а без тог пасоша бићеш третиран у најмању руку као неиндетификовани летећи објекат.
Захваљујемо се Сузани Манчић, и сада ћемо замолити преосвећеног Иринеја Буловића да из своје кутије извуче једну цедуљу, свеједно коју, јер на свим цедуљама је исти цитат. А док он претура по цедуљама да би извукао неку са дна, ми ћемо се мало боље упознати са нашим вечерашњим првопласираним добитником, митрополитом Амфилохијем. Да видимо шта о њему каже свети владика Николај Велимировић, у тексту "Национално име" објављеном у трећем тому поменутог издања:
Црквени поглавари су давали отпор туђинштини и одржали у својим титулама кроз сва времена име српско, тако богато етничким садржајем и хришћанском славом. Да га српска Црква није упорно држала и одржала, оно би се изгубило у грецизму, латинизму или турцизму. Али је Црква била и јесте чувар имена српског, које означава индивидуалност једног хришћансог народа са свим карактеристикама његовим. Ако је народ приморан да живи у држави са несрпским назвањем, црква не може променити своје име, као што ни њен народ не може. У погледу вере и имена, Црква не зна за компромисе. Ово је став, ово и опомена Српске Цркве не само од Светог Саве него и још од пренемањинских жупана.
Хиљадугодишња традиција, хиљадугодишња опомена, о коју ко се огреши, не зна ко је, чији је, с ким је и куда ће.
Дакле, наш главни вечерашњи добитник не зна ко је, не зна чији је, не зна с ким је и не зна куда ће. Може ли прецизније да се дефинише Амфилохије Радовић, него што је то учинио свети владика Николај? Убеђени смо да не може. Ко ће порећи светог владику Николаја? И ко ће му противречити? Амфилохије се у Ватикану представља као Католикос свих Срба и представник васколиког српства, као прстеновани папин бискуп и Шпидликов ученик. У Подгорици као Црногорац из племена Морачког. У Бриселу као Европејац и колега Олија Рена. У Београду као заменик патријарха Павла и пријатељ Војислава Коштунице. На Светој Гори као Пајсијево духовно чедо. У Ћелијама као Јустиново духовно чедо. На Косову као пећки егзарх. На Цетињу као цетињски архиепископ... Кад би га одвели у Авганистан и предали Талибанима, тамо би раширио руке и узвикнуо: "Бисмиллах-ир-рахман-ир-рахим!"
Ево, господин Иринеј је извукао једну цедуљицу и на њој је цитат митрополита Амфилохија, само да видимо који. Па да, то смо и очекивали:
Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је нагласио да је Православна црква спремна да помаже и спроводи овај процес, како би законодавни систем Црне Горе у потпуности био у складу са европским стандардима. Рекао је: "Идеја европске интеграције у ствари је чин свједочења Јеванђеља "да сви буду једно". Народи и нације треба да се окупљају у једну велику заједницу у којој ће се поштовати достојанство сваке личности и сваког народа. Замолили смо званичнике Европске Уније да нам помогну у спровођењу стандарда ЕУ и владавине права у Црној Гори."
Идеја европске интеграције уствари је чин сведочења Јеванђеља да ће звер изаћи из бездана и имаће седам глава и једно тело, и сви који јој се поклоне биће са њом једно тело. Хришћани неће бити једно тело са Европом, него са Господом Исусом Христом, кога је Европа одавно истерала из свога дворишта. Није Га чак ни лепо замолила да оде, као Гадаринци, него Га је истерала огњем и мачем, још пре много векова, а данас Га истерује огњем и шрапнелом из свих територија на које је бацила око. "Јер кад учинисте једном од ових малих, Мени учинисте" - сведочи Господ. Кад убисте малу Милицу Ракић, Христа убисте, Амфилохијеви Европљани!
Шта булазни Амфилохије о "једној великој заједници у којој ће се поштовати достојанство сваке личности и сваког народа"? Зар после свега он има образа да тако нешто говори? После бомбардовања свих српских земаља осиромашеним уранијумом? После "колатералне штете", изазване операцијом "милосрдни анђео"? После масовног убиства толиких недужних људи и деце? После оружане окупације светог српског Косова? После рушења светих српских манастира? После захтева будуће прве председнице ЕУ Ангеле Меркел да успоставимо "добросуседске односе" са Косовом, тј. са сопственом територијом, где би кршење Устава био најмањи од свих прекршаја? Зар после свега тога? Зар после свега тога!?!?
Да, и после свега тога Амфилохије остаје експерт за европске интеграције. И Српску Цркву користи као средство за придруживање Црне Горе Европској Унији. Такав је његов посао.
* * *
Питају нас поједини пријатељи шта би са путовањем у прошлост, шта би са Вилијемом Вокером... Све ће то доћи у своје време. Једноставно, нисмо могли да заронимо у дубине прошлости док најпре не уочимо најважније полуге којима глобалисти подижу земљу. Зато смо се зауставили на крају осамдесетих, негде код пада Берлинског зида, да са духовне висине богонадахнутих речи светог владике Николаја Велимировића бацимо поглед на све стране, да сагледамо ширину и дужину, дубину и висину планетарног сукоба између јеретичког Запада, оличеног у англосаксонској бруталности и римокатоличком лукавству, и православног Истока, оличеног у немерљивом духовном превасходству пре свега руског, а онда и српског, и свих других православних народа, окупљених око велике руске империје. О духовном превасходству руског народа и територијалној експанзији руске империје свети владика Николај говори следеће:
Рече Господ: Блажени кротции јако тии насљедјат земљу, то јест: они који се не истрчавају у прве редове, постају први; и они који се не отимају о богатство; и они који се не грабе за земљу, добијају земљу. Браћо моја, морамо довести у склад логику нашу са логиком Божијом. Иначе ћемо се преварити свакога часа и на сваком кораку. Не каже узалуд велики апостол Христов: а ми ум Христов имамо (I Кор. 2, 16). Зато су апостоли могли непогрешиво мислити, непогрешиво говорити, непогрешно судити и радити. Јер су обратили били ум човечији у ум Божији, јер су умовали, не као људи него као Бог.
Ко би, ето, од људи рекао, да ће кротки наследити земљу; кротки а не охоли; благи, а не сурови; уздржљивци а не отмичари; јагањци, а не вуци. Нико, ко мисли по земаљском, а свако, ко мисли по божански. Кротки ће наследити земљу о коју се боре и крве охоли и грамжљиви и гневљиви. Помрли су велики освајачи туђих земаља, па нити су понели са собом у онај свет освојене земље, нити су их могли осигурати својим потомцима. Земље које су освојили Александар Македонски и Цезар и Џингис-кан и Напоелон нису наследили њихови синови него сасвим други људи за које они нису ни знали, ни ратовали.
Како то? - питаћете. Ето тако. И, ето зато што логика људска код непобожних људи није у складу са логиком Божијом. Погледајте руску земљу. Најпространија земља од свих земаља у свету. И то је земља једнога кроткога народа. Највећу земљу у нашем веку поседује најкроткији народ на свету. Ето вам очигледног доказа, да је истинита реч Христова: благо кроткима, јер ће они наследити земљу. Заиста не треба вам јаснији и стварнији доказ од православне Русије и православних Руса. Безброји отмичари и насилници држали су ту пространу земљу, коју су сад наследили кротки Руси.
Насилници умиру без наследника, и кротки наслеђују њихову земљу. Отмичари завештавају отету земљу својим сродницима, али Бог убија ове а земљу наслеђују кротки и незнани. Зато је право речено у Светом писму: "Безбожник сабира, али не зна за кога сабира". Зна Бог, ако он не зна. И Бог даје коме Он хоће, а не коме је безбожник завештао (Св. Владика Николај, "Српском народу кроз тамнички прозор").
Један пријатељ нам је недавно, после прочитаног текста, написао: "Све сам то хтео и ја да кажем, само нисам умео". Вероватно сваки човек може много пута за себе то исто рећи. Свако уме да опише понешто од онога што види, а за већину појава једноставно не налази одговарајуће речи. Тако и ми - понешто смо успели да опишемо. Али како ћемо описати англосаксонску бруталност? Недостају нам речи. Као кад сликару недостаје црна боја, па не може да наслика пакао. А пут нас води управо на ту страну - у Сједињене Америчке Државе, највећу нафтну мрљу на духовној карти човечанства. Идемо да видимо шта је то демократија и како је она настала. Отуд ћемо коначно стићи у Централну Америку, код Вилијема Вокера, и погледати зашто је добио надимак "Мистер Масакр", да бисмо се на крају заједно са њим вратили на Косово и склопили све коцкице у Рачку. Тек после тога, са светиљкама пуним уља, уз Божију помоћ настављамо наше путовање у прошлост.