У дивљака лук и стрела - 8. део
Сећамо се како је прошле године Љиљана Смајловић, док је била уредник Политике, оштро одбрусила председнику Борису Тадићу када је он са своје високе позиције затражио доказе за оптужбе изнете у Политици против покојног градоначелника и члана Демократске странке Ненада Богдановића. Свашта му је рекла, што би рекао народ, и то на првој страни Политике. Невладине организације су ћутале, што значи да такво критиковање председника није у супротности са англосаксонским интересима.
Нешто касније, када се у Политици појавио чланак новинара Политике Слободана Стојићевића, где је за хомосексуалце и лезбејке речено да су "грешка природе", то није промакло будном оку западних контролора демократије - муњевитом синхронизованом акцијом свих невладиних организација по хитном поступку су заштићени англосаксонски национални интереси, или другим речима: заштићена је демократија у Србији. Одмах је Љиљана Смајловић у уредничкој колумни од врха до дна стране написала извињење, које почиње овако:
Двадесетак невладиних организација обратило се јуче "Политици" са захтевом да се извинимо лезбијској и геј популацији због објављивања колумне Слободана Стојићевића у броју од среде, 28. маја.
А завршава се овако:
Остаје чињеница да је "Политика" његовим чланком увредила припаднике геј популације.
У најбољем случају, овај пример показује да код нас постоји мањак сензибилитета према мањинама, као и одсуство свести о том како се лако прелази граница између слободе говора и говора мржње.
Слободан Стојићевић и "Политика" жале што је преко страница овог листа у јавни домен доспео недопустив начин говора о нашим суграђанима, женама и мушкарцима који због своје сексуалне оријентације трпе предрасуде и дискриминацију које нам као друштву не служе на част.
Када би се комплетно чланство свих двадесет невладиних организација окупило на једној пољани и показало српском народу, деца би се смејала, а старци би плакали, интелигенција би погнула главу, а домаћице би се крстиле. Две-три раскошне роспије и два-три туцета студената-волонтера - то је комплетан састав невладиних организација које целу једну нацију држе под окупацијом.
Изванредан ефекат за смешно мале паре! Треба одати признање енглеским прекоокеанским трговцима, који су пре двеста година проценили да робовласнички систем уопште није профитабилан као што се чини на први поглед, па су у једној од својих колонија увели нови, много уноснији систем, који им је за невероватно кратко време донео на тацни целу земаљску куглу, изузев континенталног дела Евроазије, где се уз Божију помоћ још увек држи велика и моћна православна Русија.
Лепо је кад имаш роба који ће без поговора да испуњава све твоје прохтеве. Још је лепше кад си велепоседник и имаш многобројно робље, па један ти чеше табане, други те чеше иза увета, трећи те хлади палмином граном... Остали робови раде на плантажама дувана и памука, и ти већину свога новца трошиш на уживање у својој хацијенди... То је идила која се често асоцира са робовласништвом. Али робове треба хранити, облачити, чувати од кише и лечити, јер уопште се не исплати да сви тек тако поумиру. Што је још горе, робове стално мораш да примораваш на рад, и стално да будеш на опрезу, јер они могу и да се побуне и често дижу устанке. Они нису лојални становници твоје територије, нити су способни да раде било шта друго, осим на плантажама, и то под стражом. Њима ништа не можеш да продаш, и најгоре од свега - не можеш да их пошаљеш у рат. Британија је увек сама водила све своје ратове, и никада није могла ангажовати колонизоване народе, а када би то покушала, ницали су велики устанци у колонијама. Природно је било да једнога дана у самој Британији понестане топовског меса, и да се регрутни потенцијал драстично смањи.
Из тога произилази да расизам није погодан за колонизацију целога света. Црнци и Индијанци могу да подносе расизам, али одавно је енглеским прекоокеанским трговцима (који су реално и одржавали енглеску круну) постало јасно да се остали делови света не могу освојити на тај начин. Робовласнички систем је прво што су нове америчке власти почеле да укидају одмах после проглашења независности. Прекоокеански трговци су чак због тога водили и чувени грађански рат са јужним произвођачима памука и дувана, јер ови су радије хтели да се одвоје од трговачког севера, него да се одрекну своје радне снаге. То је био можда и најкрвавији грађански рат у историји човечанства.
Да не буде забуне, нису се амерички англосаксонци одрекли расизма. Таман посла! Расизам тече у њиховим венама. Ево шта је Адолф Хитлер изјавио 1939. године:
Господа Британци знају шта је то право јачега. У погледу нижих раса они су наши учитељи. То је нечувено, приказивати нам Чехе и Пољаке, тај олош који није нимало бољи од Суданаца или Хиндуса, као суверене државе само зато што се у овом случају ради о интересима Немачке, а не Енглеске. Сва моја политика са Енглеском полазила је од обостраног признања природних реалности, а сада они хоће да ме прикују за стуб срама. То је нечувена подлост.
И стварно, само годину дана раније амбасадор Британије у Берлину, Невил Хендерсон, изјавио је следеће:
Чеси су свињоглава раса, а председник Бенеш је најсвињоглавији у своме крду. Велика Британија нема намеру да ризикује живот ниједног свога морнара или пилота ради Чехословачке.
Добро, рећи ће неко, то су Британци, али Американци нису расисти. Наравно да нису. Напад на Перл Харбор извршен је 7. децембра 1941. године, а пар месеци касније, 19. фебруара 1942., амерички председник Френклин Рузвелт издао је наредбу војном министарству да се сви Јапанци на територији САД одведу у концентрационе логоре. У градовима и селима западне обале окачено је обавештење: "Наредба свим лицима јапанског порекла... независно од тога да ли су грађани САД или нису, да се ради депортације из (дате) области јаве до 12:00 (тог и тог датума). Са собом могу да узму само ствари које може да понесе у рукама један човек или цела породица". Сви људи који су у својим венама имали бар шеснаестину јапанске крви (а то је било око 112 хиљада људи, од чега су 78 хиљада били амерички грађани) спроведени су у тринаест концентрационих логора. У нацистичкој Немачкој било је потребно имати бар два пута више јеврејске крви да би се доспело у концентрациони логор. И то није све. Капетан Бендетсен, главни протагониста ове депортације, инсистирао је да се депортује свако ко има макар и једну једину кап јапанске крви. Због такве своје ревности брзо је од капетана доспео до чина пуковника, да би 1950. године постао заменик војног министра. Јапанце су у логорима држали у нељудским условима. Ево како је изгледао један од тих логора:
Нису Американци укинули робовласнички систем зато што им је било жао црнаца. Напротив, читава америчка историја после грађанског рата сведочи да је расизам био и остао једна од главних карактеристика англосаксонског националног идентитета. И кад спалиш англосаксонца, у његовом пепелу ћеш пронаћи расизам. Америчке власти су много пута претвориле Кју Клукс Клан у прах и пепео, и сваки пут је Кју Клукс Клан поново ницао из праха и пепела - све до дана данашњег. Ништа се није постигло ни заменом израза "нигерс" изразом "афроамериканс", нити било којим другим сличним потезом. Под сталним притиском расне мржње и сами северноамерички црнци су постали ужасне креатуре, у поређењу са којима сви остали црнци (афрички, јужноамерички, француски...) изгледају као благородни племићи.
Робовласнички систем је у Америци укинут и потопљен у крви пре свега зато што није омогућавао продор у све делове света. Уведен је нови, много продорнији систем - демократија.
Лорд Артур Балфур, министар иностраних послова Велике Британије (1918. г):
Уопште ми није важно који систем власти ће нам омогућити приступ нафти, само знам да је тај приступ за нас од животне важности.
Жорж Клемансо, премијер Француске, 1919. г.:
Долази време када кап нафте значи за државу и народ исто што и кап крви.
Јосиф Стаљин, 1925. г.:
Питање нафте је од животне важности. Јер од тога ко ће имати више нафте зависи ко ће командовати у будућем рату, ко ће командовати у светској економији и трговини.
Двајт Ајзенхауер, председник САД, даје упутства британском премијеру Ентонију Идну, 1956. г.:
Ми никако не треба ћутке да прихватамо присуство СССР на Блиском истоку. То може довести само дотле да медвед зграби канџама производњу и транспорт нафте, а ти моменти су животно важни за одбрану економије Запада.
Британски премијер Ентони Идн, Русима, исте године:
Било какво грубо мешање ваше земље у ствари Средњег истока које може да буде сметња у експлоатацији нафте, животно неопходној за безбедност и економију Запада, примораће нас да реагујемо и, ако буде неопходно, да употребимо силу. Ми не можемо да живимо без нафте, и нећемо дозволити да нас било ко угуши.
Ова последња два цитата личе на ситуацију кад велики дрипац наговара свог малог мусавог брата да опсује мајку комшији, и мали мусавко одмах трчи да изврши наређење. А комшија, кад чује псовку, не обраћа пажњу на мусаво дериште, него гледа у великог дрипца, знајући да је то његово масло.
Разлог за укидање ропства и стварање демократије није био хуманизам англосаксонаца, него економски предрачун. Можда је било и неких других разлога. Читаву ратну кампању за независност организовало је и започело тајно друштво "Синови слободе", што значи да су побуде могле имати и некакав религиозни предзнак. Али то не можемо знати са сигурношћу. Осим тога, сабласни обреди који се врше у тајним друштвима имају за циљ да оставе утисак некакве мистичне дубине и истанчаности, а уствари је управо обрнуто - њихова идеологија, колико год да је тајна, ипак је крајње неотесана и плитка. То можемо слободно рећи "на невиђено", без специјалног бављења овом темом, јер нам је довољно оно што пише свети владика Николај (Индијска писма, Писмо 20, Душан Митриновић пише из Лондона доктору Јевтиму у Београд, пети том Сабраних дела, страна 385, Линц, Аустрија 2001):
Рекао сам им отворено, да од садашње Европе не могу никакво добро очекивати. Европа је сама себе унесрећила, и сада као нека фурија преноси своју несрећу на остале расе и континенте као она лисица која је у крађи изгубила реп, па саветовала све лисице да одсеку реп. Изашла је из свога центра и сад безумно јури по периферији, тражећи центар тамо где га нема. Одбацила је Христа, и зато је полудела. Историја света не зна за неки период када су људи плиће умовали него што је ово време које плиткоуми Европејци преживљују. Ја кад разговарам с најпознатијим интелектуалцима у овом великом граду, стидим се и проклињем судбу зашто ме је довела у свет у садашње време, а не пре седам хиљада година, и зашто у Европи, а не у Тасманији или у Конгу међу Црнцима. Јер и Тасманијски људождери и африкански Црнци поред свих својих заблуда осећају и признају неку велику тајну иза свега видљивога и неку вишу силу изнад свих физичких сила, док интелектуална Европа признаје само оно што очима види и рукама додирне. Такав груби и плитки материјализам незапамћен је у прошлости човечанства.
Груби и плитки материјализам - то је идеологија англосаксонских расиста. Европа је "зверска земља која ништа друго нема до зуба и стомака" - каже на другом месту владика Николај. И не треба тражити било какву дубину на плитком месту, и било какву духовност у зверињаку. Сва мистика масонерије, ционизма, витешких редова, све њихове иницијације, држања за руке, Кабала, Талмуд... Све је то само димна завеса иза које се чује пребројавање и звецкање златника. Њима самима јесте стало до њихове мистике, то се види и по датумима које бирају за своје злочине, али за нас, хришћане, није толико битно да детаљно истражимо религиозну анатомију тајних друштава. Довољно ће бити ако их препознамо по делима њиховим. Ми управо то и покушавамо. Пре свега, кад кажемо "они", имамо у виду крупне индустријске магнате који финансирају светске политичаре. На пример, Теодор Рузвелт је у председничку кампању ушао са обећањем да ће се борити против монополиста, а они су му и финансирали ту кампању и довели га на власт. Међу њима је био и први милијардер у историји човечанства, нафтни магнат Џон Рокфелер. Бацимо један едукативни поглед на његову физиономију:
Зар би овај човек некога слагао? Тешко је то и помислити. А ето, некима и такве помисли падају на памет. Ако смо хришћани, онда ваљда треба позитивно да мислимо и да сваког човека гледамо са његове лепше стране. Али шта да радимо ако му је фотограф пришао са ружније стране? Ништа друго, него да се смиримо и прихватимо га таквог какав је.
Такав какав је, Рокфелер је заједно са својим колегама врло доследно пратио зацртану шему англосаксонске експанзије, утолико пре што је та шема њему самоме највише и одговарала - што јевтинија радна снага и што веће тржиште. А то значи да им је крајњи циљ - окупација целога света. Једина озбиљна препрека на путу остваривања тог њиховог историјског и географског циља јесте Русија - земља православног народа која заузима највећу и најбогатију копнену територију на планети. Русија је њихова највећа дневна брига и њихова највећа ноћна мора.
Деветнаести век, 1828. година. Пуковник Џорџ Еванс у својој књизи "Планови Русије" пише:
Неопходан је коалициони рат, у коме би се против Русије ујединиле Енглеска и Француска, с тим да униште њене главне морске и стратешке базе - Севастопољ и Кронштат, истерати је из Црног и Каспијског мора уз помоћ кавкаских ратника и Персије, и успоставити тамо потпуну доминацију британске флоте. Такође је неопходно подићи и друге, неруске народе, и потпалити унутар Русије грађански рат.
Двадесети век, 1919. година. Вудро Вилсон, председник Сједињених Америчких Држава, у свом политичком програму пише:
Русија је сувише велика и једнородна. Треба је свести на средњеруску висораван. Ставићемо испред себе чист лист папира и на њему зацртати судбину свих народа Русије.
Двадесет први век, 2001. година. Колин Пауел, државни секретар САД, поводом свога постављења на дужност, изјављује:
Колапс комунизма неопходно повлачи за собом и колапс свих осталих граница и препрека на путу глобализације која револуционарно мења свет. И Америка је на челу тог система.
То је оно о чему ми говоримо! Речју "глобализација" може се означавати све и свашта, и ту околност сами глобалисти вешто користе за сопствену камуфлажу. "Таса и синови" су у своме часопису "Православље" недавно објавили извештај Живице Туцића о томе шта је атински архиепископ Јероним рекао у прилог глобализацији:
Архиепископ атински Јероним дао је веома опширан интервју листу "Кириаки". У њему је, између осталог, изнео став о глобализацији у свету, на коју се у Грчкој веома различито гледа. Архиепископ истиче да је ње било у историји, да није нова и да нема места паници. Глобализације је увек било иако тако није називана. Римска империја је у своје време то представљала. Тако се може означити поход Александра Македонског на Исток, до Индије, докле је проширио јелинизам. Тиме је омогућио протицање људи и идеја, без тога не би било могуће касније распрострањење хришћанства. Кругови који себе сматрају "национално-патриотским" износе прекор да се архиепископ никако не изјашњава о "националном питању Грка". Износећи свој став, он напомиње да треба поштовати право мишљења, такође и то да он лично не износи ставове по сваком питању. Живимо у "уставној држави" која је дужна да у свему предузима потребне мере и да реагује кад треба. Онима који стално говоре о "отаџбини, вери и породици" то је обично средство како би постизали неке мутне циљеве. "Таква парола мене не додирује. Проблеми Цркве су други, огромни су".
Значи, глобализација је постојала у историји, и то је увек био веома позитиван процес, без кога Христос не би могао да распространи Своју Цркву. Архиепископ не износи своје мишљење о националном питању Грка (какво ли му је мишљење?), а Живица Туцић "национално питање Грка" ставља у наводнике, као да је то нешто измишљено. Такође ставља у наводнике и друге појмове против којих се глобалисти боре свим силама: "национално-патриотски", "уставна држава", "отаџбина, вера и породица". О отаџбини, вери и породици (каже атински глобалиста) стално говоре људи који имају неке мутне циљеве, а то је уствари само парола, и Црква уствари нема тих проблема. Па нормално, отаџбина, вера и породица никада не могу бити проблем Цркве. Напротив, они су најбољи показатељ поштовања које човек има према Цркви. Ко поштује Цркву, тај поштује и отаџбину, веру и породицу.
Најглупље што се данас може чути о глобализму је тврдња да је римска империја исто спроводила глобализацију, и то није била негативна појава. Наравно, у римској империји су хришћани мучени и убијани, и незнабошци то нису доживљавали као негативну појаву.
Паметном је довољно, али ради оних глупљих у истом броју "Православља" се огласио и Григорије Дурић, да се испуни свака неправда:
Нажалост, у историји је дошло до идеологизације религије, и данас живимо у времену када се деца Авраамова, муслимани, Јевреји и хришћани неретко посматрају као странци и, уместо у кући хлеба и љубави, живе у међусобним антагонизмима, подозрењима и неразумевању... Највећи изазови данашњег човека од вере, без обзира са које стране света и из којег предања, јесу идеологија и етноцентризам. Они нам не дозвољавају да видимо у нашем ближњем своју вечну сабраћу, држе нас у предрасудама, трују нас мржњом. А како ћемо лице Божије угледати ако нисмо у стању да љубимо ближњег свога, да положимо живот свој и за непријатеља свога, уколико нисмо у стању да другима не чинимо оно што не желимо да они чине нама?
Речи Исуса Христа, кога мудри људи исламског предања поштују као пророка, а Јевреји као великог рабина, у нашим срцима одјекују као речи живог Бога који је дошао да нас научи да живимо у љубави и миру, јер само ћемо тако знати да живимо са Богом и у заједници Божјој.
Чујте ово, људи! Хришћани идеологизују своју религију! Хришћанско Свето Предање нас држи у предрасудама, трује нас мржњом - поручује Григорије Дурић. И предлаже да живот свој положимо за непријатеље своје. Григорије само мало коригује Христа. Христос је рекао да је чин највеће љубави кад неко положи живот за пријатеље своје, а Григорије нуди бољу варијанту - полагање живота за непријатеље своје. Како ли он то замишља? На пример, у ратном сукобу са муџахединима прави хришћанин је дужан да побије што више својих сабораца, и тако их натера да пуцају у њега. На тај начин он даје живот за своје непријатеље, а не за своје пријатеље, и тек после тога може да угледа Бога - поручује глобалиста Григорије Дурић. И на крају, као круна свих Григоријевих досадашњих сентенција: ЈЕВРЕЈИ ПОШТУЈУ ХРИСТА КАО ВЕЛИКОГ РАБИНА!
Шта је још остало? Остало је да Атанасије Јевтић промени једно слово и уместо појма глобалИзација уведе појам глобалЕзација, и открије нам да је отац Јустин веома похвално говорио о глобалезацији.
Али неумољив је Стејт Департмент. У дефинисању ове појаве он увек има последњу реч:
Колапс комунизма неопходно повлачи за собом и колапс свих осталих граница и препрека на путу глобализације која револуционарно мења свет. И Америка је на челу тог система.
Колин Пауел је ову радосну вест објавио на почетку свог мандата, а већ на крају мандата, 2005. године, Комитет који је у америчком сенату задужен за издвајање средстава (Senate Committee on Appropriations), изјављује следеће:
Забринути смо због јачања Русије на постсовјетском простору и позивамо Стејт Департмент да сазове међународну конференцију о ширењу демократије у том региону. Ауторитарна Русија је све већа претња за земље у региону и супротстављање тој претњи треба да буде приоритет за Сједињене Америчке Државе.
Ха! Шта то би? После само четири године већ више нема еуфорије због предстојеће глобализације, и сада се мора хитно разговарати о "ширењу демократије".
Демократија и глобализам су два различита појма. Демократија је политички систем, а глобализам је систем вредности. Глобализација може да се спроводи (и спроводи се) и тамо где нема демократије, јер и у исламским земљама се организују модне ревије, а деца по обдаништима гледају Пају Патка, али је то врло спор и нестабилан процес. Најбољи предуслов за ефикасну глобализацију је увођење политичког система који се зове демократија. Негде се то спроводи силом, тј. бомбардовањем, негде милом, тј. наранџастом револуцијом. И једно и друго много кошта, па америчка средња класа мора да ради у две смене како би Инвестициони комитет америчког Сената из државног буџета могао издвајати довољна средства за све спољнополитичке потребе. Шта приморава толике људе да бесомучно раде и финансирају америчку спољну политику? Приморава их политички систем који се зове демократија, и који је не без жртвене крви уведен у ову енглеску колонију пре двеста и кусур година. Тај политички систем заслужује да се мало детаљније погледа изнутра, и да се види како нечујно функционише његов добро подмазани, беспрекорни механизам.