С А В Е С Т

У дивљака лук и стрела - 9. део

Најомиљенији амерички председник био је Френклин Рузвелт. Њему су Американци указали највише поверења у својој историји - четири пута су га бирали за свога председника.

Почетком 1942. године Рузвелт пише Черчилу:

Винстон Черчил је два пута биран за премијера Велике Британије, добитник је нобелове награде за књижевност, а по Би-би-сијевој анкети из 2002. године проглашен за најзнаменитијег Британца свих времена. У јеку Другог светског рата Черчил изјављује:

Ово су два најомиљенија лидера англосаксонских народа у двадесетом веку. Већина Американаца и Енглеза мисли и осећа исто што и они, и то доказује трајним, дубоким и свеопштим поштовањем према својим вођама, и како протиче време то поштовање се не смањује, него се још и повећава.

Англосаксонци су расисти. Зато је ширење демократије најтеже ишло у самој Америци.

На слици није Београд 1999, него Вашингтон 1968. Расистички рат који је започео убиством Мартина Лутера Кинга.

Средином деветнаестог века вођен је први расистички рат, а средином двадесетог века - други. Ако не дође до неке аритмије у пулсирању америчке историје, трећи расистички рат треба очекивати средином овог века, тј. за неких 40-50 година.

У време првог расистичког рата, године 1862, српски митрополит Михаило Јовановић био је изабран за председника Друштва за ослобођење афричких робова. У време другог расистичког рата Американци су напалм бомбама масовно уништавали жуту расу у Вијетнаму - спржили су неколико милиона људи. О том славном периоду америчке историје државни секретар Колин Пауел овако сведочи:

Подсећамо, у Вијетнаму је буквално испуњена Рузвелтова жеља да се жута раса пржи на тигању у сопственом сосу. Урезала нам се у сећање сцена из филма "Официр и џентлмен", где се амерички војници приказују како врше припреме за одлазак у Вијетнам, трче у строју и најпре официр запева: "Напалм бомба децу пржи!" (тако је преведено на српски), а онда сви углас то понове са истом мелодијом: "НАПАЛМ БОМБА ДЕЦУ ПРЖИ!" Саветник у бацању напалм бомби на цивилно становништво био је Колин Пауел, и он се тиме поноси.

А прошле године је Пауелов пријатељ Иринеј Добријевић беседио у Марковој цркви у Београду и рекао да је српски народ угасио династију Обреновића и тиме учинио злочин века пред којим се згражавала јавност у краљевини и свету, затим да су Срби убили и кнеза Михаила Обреновића, да Србија носи печат и других убистава знаменитих људи, као што је убиство Карађорђа и његовог оца Јована. Рекао је да су Срби убили краља Александра и краљицу Драгу због њихове европске оријентације, тј. због њихових добрих дела, зато што су њих двоје били зачетници модерног образовања и културе, да су Срби то учинили у политичком бунилу те да су тако на најгори начин обележили почетак двадесетог века, да би затим исти ти Срби многе детаље склонили од јавности. Све је то изрекао Иринеј Добријевић, и о томе смо детаљније писали у трећем делу "Операције Меморандум".

Постоји мишљење да је Иринеј Добријевић тајни агент америчке обавештајне службе. Ми не верујемо у то, из простог разлога што се тајни агент увек скрива, а овај отворено наступа са позиција Стејт Департмента. Можда је Иринеј Добријевић јавни агент? То би већ било логично. Он, додуше, тврди да није амерички агент, али то је само ствар обуке. Наиме, америчке агенте специјално обучавају да на питање: "Јеси ли ти амерички агент?" увек одговоре: "Нисам". Они данима то вежбају. Поделе се по двојица и први пита: "Јеси ли ти амерички агент?" - а други одговара: "Нисам". Онда овај други поставља питање: "А јеси ли ти амерички агент?" - а онај први одговара: "Нисам ни ја". И тако у круг, све док не увежбају.

Да не испадне сада како је Добријевићев пријатељ Колин Пауел редак крволок у америчком државном врху. Жене су се у Америци током читавог двадесетог века бориле за своја права. И најзад су се избориле - у сваком погледу су се изједначиле са мушкарцима. Године 1996, у америчком програму "60 минута" водитељка је поставила питање, а Мадлен Олбрајт одговорила:

Када је агресор признао пола милиона побијене деце, онда можемо само замислити колико их је стварно побијено. Скрећемо пажњу на реч "избор". Био је то тежак избор, каже Олбрајтова. То значи да пола милиона деце није изгинуло грешком, или као "колатерална штета", него је та цифра била ствар избора, тј. сама стратегија коју је изабрао Стејт Департмент подразумевала је да ће бити побијено пола милиона недужне дечице.

Сад опет подсећамо на ужасне речи Иринеја Добријевића, човека који се поноси пријатељством са тако ужасним људима. Он је у име крваве америчке демократије попљувао читаву новију српску историју и оптужио Србе за највећи злочин у двадесетом веку, и то је учинио у Марковој цркви, усред Београда.

*     *     *

Реч "демократија" буквално значи "владавина народа". У политичком смислу то је одлучивање већине. Да је амерички народ одлучивао већином гласова, северноамеричке колоније се никада не би одвојиле од Енглеске, и данас не би било Сједињених Америчких Држава. Џорџ Вашингтон је свом пријатељу, британском капетану Мекензију, писао следеће:

То је рекао Џорџ Вашингтон, и зато вреди поновити: ниједан разуман човек у Северној Америци није желео независност од Велике Британије.

Овде молимо читаоца да удвостручи пажњу. Време о коме говоримо је средина осамнаестог века. У британским колонијама Северне Америке тада је већ излазило преко двадесет различитих новина. У оно доба новине су биле велики луксуз, и њихови власници су могли бити само крупни велепоседници и прекоокеански трговци. Тадашње новине могле би се упоредити са данашњим медијским гигантима, као што су Hollywood, CNN, BBC, National Geographic итд. Обратите пажњу - било је преко двадесет периодичних новинских издања! Сасвим довољно да се формира јавно мњење.

Јавно мњење је утисак који ствара организовано понављање једног истог мишљења у двадесетак различитих медија. Понављање траје све док тај утисак не западне дубоко у свест целога народа. Тако се народна свест постепено мења. Када је потребно извршити јачи утицај на народну свест, онда се повећава производња медијске робе, тј. понављање постаје интензивно, и то се зове медијска кампања. У медијској кампањи обавезно мора да учествује бар двадесетак различитих медија, како би се створио утисак да сви тако мисле. Сви медији се контролисашу из једног центра. Ако тај центар није Стејт Департмент, онда се бомбардују и медији и њихови власници, окупира се територија и преузимају се антене и предајници. Или се организује "наранџаста револуција", тј. агенти Стејт Департмента уз помоћ масовних митинга преотимају власт на председничким изборима. Тако се преузима контрола над медијима и даље све функционише као што је напред описано. У "младим демократијама", тј. на свеже окупираним територијама, неопходно је да постоји и двадесетак невладиних организација, које су под директном јуриздикцијом Стејт Департмента, и оне контролишу медијску атмосферу у локалном друштву.

Ако би се догодило да нека медијска кућа искочи из колосека, тј. ако почне да говори истину, онда све остале медијске куће окрећу своје цеви према њој и бију плотунима из свих расположивих оруђа, док не потопе несрећницу. На пример, у току петодневног руско-грузијског рата амерички медији су водили кампању против Русије и ниједан од њих није објављивао информацију да је Грузија напала Јужну Осетију и побила две хиљаде људи. Сви су говорили о руској агресији и приказивали улазак руских тенкова у Грузију. Десило се, међутим, да је агенција NBC објавила две реченице које нису биле у складу са политиком Беле Куће, и одмах је реаговала телевизија Fox News - водитељ О' Рејли

у својој емисији је рекао следеће:

То је било само братско упозорење. Следећи потез би био изведен у духу традиционалних вредности америчке демократије. Линч је од самог почетка био легитимно средство за утеривање демократије. У јеку новинске кампање за независност Америке од Британије била је актуелна брошура "Права колониста" коју је написао Стивен Хопкинс. Ко год је покушао да објави неко друкчије мишљење, био је једноставно линчован. Један од њих, писац-англофил Хауард, успео је да извуче живу главу, али му је гомила уништила имовину.

Да поновимо сада изјаву Џорџа Вашингтона: "Ниједан разуман човек у Северној Америци није желео независност од Велике Британије". Стварно, ниједан разуман човек у белом шеширу не би пожелео независност од сопствене државе. Поготову ако је та држава највећа и најмоћнија на свету. Што се тиче расне једнакости, да је тада примењен демократски принцип, тј. да су сви становници могли гласати за ропство или против ропства, расна једнакост НИКАДА не би била уведена. И не само тада, него и сто година касније резултат би био исти. Средином двадесетог века црнци су чинили само 10% становништва, а о Индијанцима да и не говоримо.

Демократија се никада не уводи демократским средствима. Уводи се силом и преваром, и одржава се силом и преваром. Опет се враћамо на изјаву Џорџа Вашингтона: "Ниједан разуман човек у Северној Америци није желео независност од Велике Британије". Међутим, двадесетак новинских уредништава је даноноћно радило, тако да су у то време неке колоније већ биле наклоњене независности, али међу њима није било јединства. Медији нису могли сопственим снагама да измене генетски код Англосаксонаца. Чак ни наранџасте револуције, тј. митинзи на којима су спаљивана страшила са ликовима тадашњих политичара, нису биле довољне. Тада на сцену ступа тајна организација "Синови слободе" и покреће механизам који ће за само два века донети Англосаксонцима превласт на целој земаљској кугли.

Неколико људи, пресвучених у Индијанце, упало је ноћу на три енглеска трговачка брода, укотвљена у Бостону, и побацало сав чај у море. Ништа друго провалници нису ни пипнули, само су просули чај. А могли су, на пример, да потопе брод. Или да га запале. Могли су да униште и сву осталу робу. Не, ништа од тога нису учинили. Као кад би данас провалник упао у Иринејев владичански двор и однео само папски прстен, а остале скупоцене ствари не би ни пипнуо. Или кад би, на пример, упао у римокатолички женски самостан и украо само часопис "Клопка за фрајере".

На слици Иринеј Буловић (који зна шта су праве вредности) говори часним сестрама: "Немојте да вам то неко украде". Часна сестра уз осмех одговара Иринеју: "Не брините, пре бих допустила да ме напаствују, него да ми одузму ову драгоценост".

Чај је за Енглезе био (и остао) важна реликвија националног самопоштовања, и "Бостонска чајанка" је, поред велике материјалне штете (по данашњим мерилима - неколико милиона долара) била још и понижење за енглеску круну, тако да се њен следећи потез могао са стопроцентном сигурношћу предвидети. Британска реакција била је оштра, уведени су такозвани "неподношљиви закони", којима су утеривачи демократије моментално нахранили својих двадесетак медија, и...

...и убрзо је сваки разуман човек у Северној Америци желео независност од Британије, а на чело свих тих разумних људи постављен је Џорџ Вашингтон. Тада је почео рат за независност од британске круне, тачније - рат за демократију. Читаве генерације Срба васпитавале су се на литератури која непристрасно осветљава овај славни период америчке историје:

Кад не би било америчких тајних служби, америчких невладиних организација и америчких медија, ниједна нација на свету не би на слободним изборима изгласала америчку демократију. Ни сами Американци је не би изгласали. Зато се америчка демократија мора уводити на силу и превару, и исто тако се мора бранити.

Чињеница да су се чланови тајне организације прерушили у Индијанце већ довољно говори сама за себе. Може ли неко замислити индијанске ратнике како зачикују Велику Британију педантним просипањем опорезованог чаја у море? Са чиме да упоредимо такав нонсенс? Сигурно се сећате како је пре пар месеци у Македонији група геополитички веома свесних омладинаца на грчким туристичким аутобусима исписала на македонском језику поруке типа "Солун је наш". Смешно је и замислити да Македонци изражавају некакве територијалне претензије и империјалистичке пориве. Циљ организовања оваквог инцидента може бити само један - распаљивање грчког непријатељства према Македонцима.

Бостонском чајанком су утеривачи демократије поставили темеље нове стратегије. И раније кроз историју увек је тражен повод за рат, такозвани casus belli, али Англосаксонци су патентирали један нови изум - масовно убијање сопственог народа и уништавање сопствених добара, а затим оптуживање других за тај злочин. Овај брутални метод утеривача демократије биће све очигледнији како се будемо ближили Рачку, па смо одлучили да му дамо некакво име. Нека му радни назив буде "америчко жртвоприношење".

На спољнополитичком плану "америчко жртвоприношење" први пут је обављено на самом крају деветнаестог века, када је Америка спектакуларно започела свој поход на остатак планете објавом рата Шпанији, свом најближем суседу. Американци су тада имали један неупотребљив бојни брод, који се звао "Мејн". Он је у америчким новинама био изрекламиран као национални понос, јер је то био први брод који су Американци сами направили (дакле, није био британске производње). Направили су га са много грешака, тако да није био погодан за ратовање, али је зато био неизбежан на свим прославама и церемонијама широм источне обале, и као такав је био добро изрекламиран и добро познат народу.

Крај столећа је некако мистичан сам по себи, и потпуно је разумљиво што су Американци журили да у ново столеће уђу као нова империја. У ту сврху су подстицали Кубанце да се боре за независност од Шпаније. Јавно мњење је било већ припремљено причама о тортури коју Шпанци спроводе над овим недужним људима. Новине су биле пуне цртежа несрећних Кубанаца:

Почетком 1898. године Американци шаљу на Кубу оклопни брод "Мејн" са задатком да у локалним немирима заштити америчке грађане. Брод је стајао укотвљен у Хавани скоро месец дана, а онда је експлодирао. Погинуло је 266 америчких морнара (међу њима - ниједан официр, јер официри су у тренутку експлозије били на другом крају брода). Морски пси и амерички медији добили су свој крвави оброк. Све новине у Сједињеним Америчким Државама сложно су оптужиле Шпанију за овај злочин, и амерички народ је захтевао од свога председника да објави рат Шпанији, што је он, под притиском сопственог народа, и учинио. Тако је Америка извршила агресију на Шпанију и освојила њене колоније. Кубанци су тада још увек веровали у приче о демократији као владавини народа, па су стварно мислили да им Америка помаже у ослобађању од Шпанаца, и понели су највећи терет копненог рата. Заузврат су уместо шпанских добили англосаксонске колонијалне владаре.

Мало смешно звучи тврдња да је амерички председник "објавио рат под притиском сопственог народа", зар не? Е, па то су вам чари демократије! Није то некаква тамо Стаљинова или Хитлерова диктатура, или диктатура јапанских политичких камиказа, где одлука о ступању у рат стиже као директива са врха, а народ мора само слепо да слуша, и да гине за директиву. Ово је демократија, овде народ сам одлучује о уласку у рат, а председник, хтео - не хтео, мора да се повинује. На пример, кад су Британци јавили Хитлеру да ће Стаљин напасти Немачку, а Стаљину да ће Хитлер напасти Русију, тада су обојица самостално донели одлуку о нападу, без консултације са својим народом. Хитлер је само обавестио своје официре да се не зачуде због догађаја који предстоје (а зачудили би се, јер је Немачка преко Багдада већ напредовала према Индији, и није било логично да се у том тренутку напада Русија), а Стаљин је рекао: "Савремена армија је офанзивна, а наша армија је савремена армија" - и најавио офанзиву на Немачку. Кад је то чуо, Хитлер је без одлагања и без потребних припрема извршио блиц-криг на Русију, јер у шаховској партији незнатну предност ипак има онај ко повлачи први потез.

Кад са врха диктаторске власти стигне директива о ступању у рат, народу не преостаје ништа друго, него да каже "хо", "јест" или "јавол". А погледајте како Френклин Рузвелт подсећа на прошле и најављује будуће догађаје јапанском амбасадору Номури, 14. фебруара 1941. године:

Како је то лепо! Ми не бисмо хтели да ратујемо, али нас приморава амерички народ! И не дај Боже да се догоди неки инцидент...

Не обичан инцидент, као онај из 1937. године, када су Јапанци грешком потопили америчку речну топовњачу "Пенеј", а после су се извинили и платили одштету. Чак и да је Америка планирала да уђе у рат, потопљена речна топовњача и три погинула војника нису довољно велика жртва, која би могла да умилостиви духове освете. Или речено прагматичнијим језиком: на основу тако ситног догађаја медији не могу да изазову осветничко расположење и створе ратну еуфорију у народу. И обична здрава логика нам говори да смрт једног човека није довољан разлог за погибију многих милиона. О томе пише и свети владика Николај, у својој књизи "Индијска писма" (писмо 23):

Разлика између тоталитарног и демократског система састоји се у томе што тоталитарни систем жртвује једног човека да би извршио агресију, а демократски систем жртвује много људи. Није исто када се објави да је убијен принц Фердинанд ("Шта је тражио ђавола у Босни?" - рећи ће обичан народ), и кад у свим новинским извештајима фигурирају десетине, стотине или хиљаде брутално убијених мирољубивих сународника (на такве извештаје скоро свако ће реаговати гневом и жељом за осветом).

Број жртвованих варира у зависности од величине планираног ратног подухвата.

Ако није планиран никакав ратни подухват, онда се медијима не даје крвава храна, чак и када је има довољно. На пример, 17. маја 1987. године ирачки борбени авион грешком је напао амерички брод "Старк" и убио 37 морнара. То је био случајни инцидент, Америка уопште није имала намеру да ратује, тако да је све завршено извињењем и одговарајућом новчаном одштетом, без покретања медија и без учешћа америчког народа.

Сада можемо проследити читав поступак и редослед дејстава приликом агресије Америке на неку другу земљу:

1. Најпре НЕКО донесе одлуку о томе да Америка изврши агресију на другу земљу.

2. Затим се изврши "америчко жртвоприношење", тј. инсценира се инцидент у коме се уништава нека важна реликвија националног самопоштовања и убијају стотине или хиљаде сопствених суграђана.

3. Истог секунда медији показују прстом на кривца и покрећу свеобухватну кампању за његово линчовање. Кривцем, наравно, проглашавају онога против кога је Америка планирала да изврши агресију.

4. Револтирани народ тражи од Председника и Конгреса да се мрском непријатељу одмах објави рат, и да се освете невине жртве.

5. Председник и Конгрес "под притиском народа" објављују рат мрском непријатељу.

Тако отприлике функционише политички систем који се зове демократија. У наставку ћемо мало детаљније размотрити ових пет тачака.