С А В Е С Т

Звезда је рођена! - 3. део

Постоје Сједињене Америчке Државе (САД), и постоје Марионетске Америчке Државе (МАД). САД и МАД су делови једне исте англосаксонске империје.

Генерал Вељко Кадијевић је на почетку "југословенске кризе" изјавио:

Све је управо тако и било. Марионетске Америчке Државе су постале бројније за читаво туце нових чланица - банана-република створених на вековним српским земљама.

Српски народ није имао много избора. Русија није била у могућности да помогне, и Англосаксонци су практично неометано обављали свој посао - требало је неколико година крвавог ратовања и санкција да се ослаби четврта по реду армија у Европи. Међутим, већ крајем последње деценије двадесетог века примећене су извесне промене у Кремљу, па је Америка пожурила да обави посао пре него што Руси поново стану на ноге. Али бомбардовање српског народа се било одужило, и изгледало је да Срби тако могу још дуго да издрже. Зато су Американци одлучили да запрете комплетним уништењем српске привреде и Весли Кларк је објаснио шта би било да се српска војска није повукла са Косова:

И нормално, после такве одлуке Нато-пакта српска војска се привремено повукла са Косова.

Као и свака капитулација, и ова је фиксирана у документу о капитулацији, који се у нашем случају зове "Кумановски споразум". Овим споразумом окупационе снаге добијају сву власт и сва овлашћења на територији Косова, већу него што исте те снаге имају на територијама својих сопствених земаља. На пример, у својим земљама немају право да уништавају шта им је воља, а на Косову им то право даје Кумановски споразум, у коме пише:

КФОР је, дакле, по Кумановском споразуму имао право да уништава српску имовину, и да никоме за то не одговара! И од тог КФОР-а се очекивало да чува српске светиње од уништења!

Епархија рашко-призренска је после мартовског погрома 2004. године поднела тужбу Међународном суду у Стразбуру против четири европске државе, чије снаге у оквиру КФОР-а нису одбраниле српске светиње од рушења. Не само да их нису одбраниле, него су баш оне стварале услове за њихово рушење. Улазак снага КФОР-а у џипове и напуштање локације увек је био сигнал шиптарским терористима да почну са рушењем.

Подразумева се да Епархија рашко-призренска није могла добити судски процес, јер је Кумановским споразумом предвиђено да КФОР као организација, и особље КФОР-а као појединци - НИСУ ОДГОВОРНИ за било какву штету, нанету било каквим објектима приликом извршења обавеза повезаних са применом Кумановског споразума. Мисија "међународних снага" на Косову је била формулисана као "одржавање безбедног окружења за све грађане Косова", а не за све објекте Косова. И стварно, припадници КФОР-а су уредно евакуисали све монахе и монахиње пре рушења српских светиња, а саме светиње нису штитили, него су још и учествовали у њиховом рушењу, јер им то омогућава Кумановски споразум.

Ако се судски процес није могао добити, који је онда био смисао тужбе Међународном суду у Стразбуру? Смисао је био у томе што би кроз тај судски процес цео свет видео да су Срби жртве међународног тероризма и никакав разговор о "независном статусу" Косова задуго не би био могућ. Тако би се Српска Црква ставила на страну одбране српских националних интереса. Међутим, "милосрдни анђели" су у Српској Цркви већ имали критичну масу својих агената и планирали су да Српска Црква заступа војно-политичке интересе Нато-алијансе, и да буде на страни окупатора, колико год је то могуће у условима окупације.

Владика Артемије се жестоко успротивио, али је агентура алијансе већ управљала Сабором СПЦ и на првом заседању Сабора приватна одлука Амфилохија Радовића постала је саборска, као и увек, а владици Артемију није остало ништа друго него да се повинује саборској одлуци.

Као што је војска морала да се повуче са Косова, тако је и тужба морала да се повуче из Стразбура. У оба случаја се радило о виталним националним интересима САД и ЕУ. Српска Црква се тако сврстала на страну Нато-пакта против српског народа и његове славне немањићке историје.

Кад кажемо "Српска Црква", мислимо у овом конкретном случају искључиво на одлуке Синода. Подразумева се да верујући народ, који такође сачињава Српску Цркву, није подржавао ове потезе. Па чак и Сабор их не би подржао, само кад би се Сабор питао. Али Сабор се већ одавно ништа не пита, и не функционише по предвиђеној процедури, него само служи као параван Синоду у остваривању америчких националних интереса. Ако неко тврди да није тако, онда нека објасни како је могуће да глобалисти и даље служе литургију супротно одлуци Сабора, и да се то питање више и не покреће на Сабору. И како је могуће да шест или седам православних архијереја напусти Сабор уочи разматрања батинања епархијске делегације у Дечанима, када би по свим канонима Цркве, по свим правилима било које религиозне организације (не рачунајући можда само сатанистичке секте), по свим међународним законима и по законима свих држава света - Теодосијеви батинаши морали бити строго кажњени. Уместо тога, кажњен је владика Артемије, зато што је без питања довео Србе у америчку базу Дечане. Капија Дечана широм је отворена за све шиптарске и светске терористе, сви су добродошли и ниједан терориста није враћен са капије. А православни Србин, монах и члан епархијске делегације - нека се причува да му дечански батинаши не поломе и ноге и руке. Није отац Симеон Виловски једини православни Србин који ће бити поломљен ако покуша да уђе у Дечане. Многи православни Срби су на њиховом црном списку. Ко год не може да уђе у базу Бондстил, не може ни у Дечане. И обрнуто - коме је дозвољен улазак у базу Бондстил, дозвољен је и у Дечане. За све америчке базе важе иста правила.

Власт у овоме свету има онај који може некажњено да убије кога хоће. Американци су спремни да убију и свога председника, и нашег премијера, и да побију хиљаде и стотине хиљада људи, жена и деце, само ако им се то исплати. Они јавно говоре да се исплати побити пола милиона ирачке деце. Кад је тако, онда се нимало не чудимо што су најугледнији православни архијереји јесенас морали колективно да напусте Сабор уочи разматрања дечанског злочина. Можда и нису морали, можда су могли да жртвују нечији живот, као што је онај хрватски политичар жртвовао живот своје ћерке, којој су у улазу зграде испаљена два метка у главу. Али није битно јесу ли морали или нису морали. Битно је да су напустили Сабор уочи разматрања злочина у Дечанима, и да Сабор фактички не функционише. Тачније, функционише само онако како то одговара Стејт Департменту и његовим агентима у Српској Православној Цркви. Видели смо да је владика Артемије за прошлогодишњи мајски Сабор припремио обиман материјал поводом јеретичког учења Игњатија Мидића. Шта је било са тим материјалом? Сада видимо да је припремио исцрпан елаборат о "примању обновљених светиња". Шта ће бити са тим елаборатом? Хоће ли Сабор донети бар једну одлуку у складу са православном вером и српским националним интересима? Можда и хоће, али та одлука се неће поштовати. Сабор СПЦ једноставно не функционише. О свему одлучује Синод. А у јавности се Синод представља као "Српска Црква".

Потписивањем Меморандума о "обнови" порушених светиња на Косову Српска Црква је отворено стала на страну заштите америчких националних интереса. Читава америчка администрација је вршила огроман притисак на све структуре државне и црквене власти да се тај документ потпише, а затим неометано експлоатише.

Зар је Стејт Департменту стало да се обнављају објекти који су по његовој команди и уништени?

Није му стало. Да му је стало, до сада би биле обновљене порушене зграде у Улици кнеза Милоша у Београду. Те зграде су постале симбол победе Англосаксонаца над Србима и Вашингтон је максимално заинтересован да те зграде остану у том виду још наредних сто година, јер оне врло позитивно делују на психу пораженог народа (позитивно са гледишта окупатора), као да кажу: "Ето, хтели сте да ратујете против Нато-пакта, и сад гледајте резултате".

Стејт Департменту је стало да Косово отргне од српског националног простора, али не делимично и привремено, него ПОТПУНО и ТРАЈНО. У томе највећу препреку представља огроман број православних храмова који су током хиљаду година грађени на овом малом простору - грдном судилишту светске историје.

Власник тих храмова је Српска Православна Црква, тј. одговарајућа административна јединица СПЦ - Епархија рашко-призренска. Сагласно канонима, о имовини Епархије брине и одлучује надлежни архијереј. Стицајем историјских околности, а пре свега Божијег Промисла, надлежни косовско-метохијски архијереј је верни духовни син великог аве Јустина и земљак великог владике Николаја - Артемије Радосављевић. Мали растом, али велики духом, овај архијереј Божији ужива огромну подршку међу православним хришћанима у Србији и широм света. Сувише крупан камен да би га могли прескочити или заобићи. Американци су све освојили, само још треба да изађу на крај са Артемијем. Лако би они њему одузели власт или га убили, али то им се тренутно не исплати, јер би реакција српског, руског и грчког народа, а такође и руске државе била крајње неповољна по америчке националне интересе. Зато чине оно што им преостаје - годинама га кљуцају у мозак, блате га у медијима, роваре му по епархији, врше на њега све могуће притиске користећи сва могућа средства која имају на располагању.

А слуга Божији још увек стоји као стена на ветру. Ветар понекад дува толико јако да из корена чупа дрвеће око стене, али самој стени не може нимало наудити. Продувао је Атанасије Јевтић као тајфун кроз читаву Артемијеву епархију и почупао скоро све дрвеће које је владика Артемије засадио. Ишчупао му је игумане Теодосија и Михаила, игуманију Катарину и многа његова духовна чеда. Али остала је стена, а са њом Атанасије Јевтић не зна шта ће. Сав свој ауторитет је олупао о ту стену, и више не сме да се појави у народу, нити да говори пред народом. Потурио је и друге играче, кога год је могао, и сви су олупали свој ауторитет о ту стену. На крају је почео да потура људе без икаквог ауторитета, мизерије које не умеју ни једно обично писмо да напишу без неколико десетина правописних грешака.

У какво стање је доспела Српска Црква под влашћу Атанасија, Иринеја и Амфилохија најбоље сведоче имена патриотски настројених српских интелектуалаца који су се нашли на "црном списку" Соње Бисерко. Међу њима нема никога из редова Српске Православне Цркве. Објашњење је врло једноставно - Српска Црква је ЈЕДИНА институција српског народа која званично заступа америчке националне интересе у отимању Косова од Србије. Српска Црква је ЈЕДИНА институција српског народа која је потписала документ ("Десет начела") где се Срби на Косову третирају као национална мањина, уместо да се Шиптари на Косову третирају као национална мањина. Српска Црква је ЈЕДИНА институција српског народа која је потписала документ ("Меморандум") где сопствену својину препушта на већинско одлучивање онима који су ту својину уништавали. Српска Црква је ЈЕДИНА институција српског народа која после незаконитог проглашења "независности" Косова званично објављује следеће речи: "Општина Ђаковица има пуно и легитимно право да оспорава власништво СПЦ" (изјава Саве Јањића, објављена на сајту Синода). Зато Соња Бисерко не дира Српску Цркву, јер не жели да јој поквари створени имиџ. То је врло духовито прокоментарисао неуморни владика Артемије:

Осећате ли огромно духовно превасходство православног епископа над англосаксонском жгадијом и њиховим слугерањама у СПЦ и ван ње? Ми осећамо, и кад сагледамо толику разлику између истине и лажи, још се више обрадујемо што смо на страни истине и, што рекао онај домаћин из Венчана, не продајемо веру за вечеру. Ни за вечеру, ни за "сусрет са Бушем".

А глобалисти из екипе Атанасија Јевтића продали су своју веру и нацију, и порушене српске светиње управо за "сусрет са Бушем". За Григоријев, Теодосијев, Јованов, Иринејев и Богољубов сусрет са Бушем. До тог сусрета није дошло, јер је Буш био у жалости због смрти римског папе, али није ни морало да дође - тај "сусрет" је био само изговор пред српским епископима, да би лакше одобрили хитно потписивање Меморандума. А главни разлог потписивања Меморандума био је да се порушене српске светиње одузму из надлежности епархијског архијереја и предају у надлежност окупатора, или лепше речено, да се предају на старање "народу Косова", који ће их "обновити" и тако "обновљене" сачувати од самога себе, да би касније "народ Косова" могао постати њихов власник, када те светиње постану својина "Косовске православне цркве".

Да би се формирала "Косовска православна црква" најпре треба да се расформира Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска, тј. да се подели на две епархије: на 1) Епархију рашку и 2) Епархију косовску.

Неки оптимиста ће можда помислити да ми све ово измишљамо. Али ово је сурова реалност. Већ је покренута иницијатива за формирање "митрополије у Расу". Пре неки дан је Срна јавила ту вест:

Одавно су сеизмолози и форензичари приметили да "српско живље" у Новом Пазару осећа неку нелагодност, само што никако нису могли да одреде њене узроке. У почетку се мислило да су Американци за време бомбардовања бацали нешто из ваздуха у новопазарски атар, неке специјалне отрове који изазивају нелагодност код становника који се прекрсте пре него што искапе чашицу ракије шљивовице, али сада је та теорија одбачена, јер су чланови невладине организације "Рас" коначно обелоданили праве разлоге - нелагодност је изазвана историјском неправдом, учињеном српском живљу гашењем "митрополије у Расу".

Откуд толика еклисиолошка свест код чланова невладине организације "Рас"? Српско живље у тим крајевима литургију зове "богомоља" (са акцентом на последњем "о"), и углавном не прави разлику између парохије и епархије, а о некаквом осећању недостатка "митрополије у Расу" не може бити ни говора. И откуд то да патријарх Павле за толико година епископовања у тим крајевима није приметио дотични недостатак, нити га је приметио макар један свештеник или монах из те епархије, а ево, невладина организација "Рас" не само да га примећује и констатује, него чак упућује и званично писмо патријарху Павлу са званичним предлогом, па чак и са детаљима везаним за духовни центар, замислите! И то баш сада, када је у плановима Стејт Департмента на реду подела Епархије рашко-призренске по северној граници Косова. Да није све то осмишљено негде на другом месту? На пример, у Тврдошу? Само Тврдош може да зрачи толиком дозом еклисиологије, и само у Тврдошу могу да се осмисле конкретни кораци за изношење оваквог предлога пред Сабор. Не би нас зачудило да је и читав текст ове вести састављен у Тврдошу и предат новинару агенције СРНА да га објави.

Али није ни битно где је састављен текст, и ко га је писао. Обзиром да су у њему биле само две правописне грешке (које смо ми исправили) сигурно знамо ко га није писао. Битно је нешто друго - да се та иницијатива поклапа са америчким националним интересима. Амерички национални интерес је одузимање Косова од Србије, и то одузимање у сваком погледу. Није било тешко бомбардовати српски народ на крају Другог светског рата. Није било тешко да Јосип Броз забрани Србима повратак на Косово и Метохију. Није било тешко изазвати распад Југославије и подржавати крвопролиће у току дугог низа година, све док се српски народ потпуно не исцрпи и разоружа. И на крају крајева, није било тешко избомбардовати све српске земље толико да се Срби морају повући са Косова. А шта је тешко? Тешко је приволети Србе да се сами одрекну Косова и својих светиња на Косову, да их отуђе у корист "народа Косова" и "Косовске православне Цркве". Зашто је то тешко? Зато што Српкиње још увек рађају такве синове какав је Артемије Радосављевић. Како је просто и једноставно владика Артемије формулисао ову потешкоћу америчке војнополитичке експанзије:

Рекло би се да ове горње речи владике Артемија уопште нису спорне. Али видите ли да јесу! О томе сведоче писма Хризостома Јевића, која су у народу већ окарактерисана као "правописни врисак". Чим је прочитао горњу изјаву владике Артемија о власништву над светињама, Хризостом Јевић је завриштао:

У неку руку је то истина. Тако је у Чикагу о свему одлучивао Ал Капоне.