С А В Е С Т

Звезда је рођена! - 5. део

Мисионарска писма Хризостома Јевића постала су надалеко чувена. Данас, када син донесе из школе јединицу, мајка га овако грди: "Битанго! Хоћеш ли да будеш као онај Хризостом Јевић?! Па после да не могу ни у комшилук да одем од срамоте!"

Нама није познато да је неки епископ оволико осрамотио своју Цркву неписменошћу, незнањем и одсуством трезвености. Као да је своја мисионарска писма писао у пијаном стању, из неке кафане, у друштву веселих бекрија, кад су се сви већ довољно распиштољили, па онда подбадали припитог епископа речима: "Шта онај Артемије стално паметује, је ли?! Шта он бре мисли, ко је он, бре?" - и тако даље, и томе слично. И као да је епископ на то реаговао у складу са количином алкохола у крви: "Ко бре? Артемије?! Сад ћу ја њему да забиберим! Дај вамо лап-топ!" - и тако даље и томе слично.

Не тврдимо да је Хризостом писао своја мисионарска писма у таквој ситуацији и таквом стању. Али тврдимо да би за њега, а и за Цркву, управо то била можда и најбезболнија варијанта. Јер ако је писао под дејством наркотика или алкохола, онда све постаје јасно и разумљиво - и правопис, и стил, и дрскост, и одсуство људске логике, и занемаривање закона и законских аката, међународних докумената и уставног поретка једне државе. У том случају се нико не би озбиљно осврнуо на изглед и садржај писама, и Црква би једино имала задатак да објасни народу како се догодило да њен епископ доспе у такво стање (што не би било тешко, обзиром да су сви људи грешни, и свакоме се може десити да попије коју чашицу више, па ако још и не подноси алкохол, онда се ничему не треба чудити, итд. итд).

Проблем је, међутим, у томе што се слична варијанта уопште и не разматра као могућа. Некако се подразумева да је епископ Хризостом Јевић писао своја мисионарска писма у трезном стању, тј. да није био под дејством било каквих опојних средстава. Како у том случају објаснити изглед и садржај писама?

Никако. У том случају су Хризостомова мисионарска писма једноставно необјашњива. Сама жеља за објашњењем неодољиво вуче човека у неистражене сфере људске свести, у царство сени, у свет мистике, фантастике, метафизике... На пример, могло би се рећи да писма потичу из четврте димензије. Али мало је људи које би такво објашњење могло задовољити.

Без шале, постоје димензије постојања које се никако друкчије не могу објаснити него у причама. И Господ Христос је Својим ученицима у причама објашњавао како изгледа Царство Небеско. Зато ћемо и ми у овом случају прибећи истом методу. Објаснићемо Хризостомова писма у причама. Чујте, дакле, прву причу. Јуче су на Теолошки факултет у Београду дошла два професора из Рима да одрже предавање - један о љубави, а други о свештенству. Иринеј Буловић, декан Теолошког факултета, учинио је нешто незабележено у историји, нешто чега није било на универзитетима чак ни у Стаљиново доба. Наредио је да се прекину сва предавања која су у том тренутку била у току, и да се професори и студенти са тих предавања доведу у амфитеатар на предавање двојице римокатолика. А кад ни то не беше довољно, Иринеј заповеди те професор Милошевић зађе по собама интерната, по угловима и клозетима, и све студенте сатера у амфитеатар на предавање. А када се напуни сала, римски професори изразише задовољство због толике посећености, и одржаше своја предавања са великом чашћу. Чак су и професори Богословског факултета морали да седе и слушају као мале маце, па чак и да постављају питања. На крају је Иринеј констатовао да на многа питања сада није могуће дати одговор, али кад будемо заједно у Царству Небеском, тада ће нам наши учитељи објаснити све што нам сада није јасно. Баш тако је назвао римокатоличке предаваче: "наши учитељи".

Ова прича је истинита, и мада није директно везана за писма Хризостома Јевића, ипак их суштински објашњава. А сада чујте и другу причу. Када су пре три године новинари питали Григорија Дурића може ли се назрети решење косовског питања из његових разговора са представницима међународне заједнице, он је одговорио:

У време Јосипа Броза ми смо били на страни наших вековних савезника, и понашали смо се у складу са њиховим интересима, а њима је у интересу да Срби оду са Косова и да се НИКАДА не врате. Броз је Шиптарима омогућио да руше гробља, прогањају Србе и купују њихова имања за огроман новац, а Србима је забранио да се враћају на Косово. Све је то било у складу са интересима наших савезника, а ми смо били на њиховој страни и није било никаквих проблема. Међутим, после Брозове смрти Шиптари су затражили републику, и тада се догодило оно о чему прича Григорије Дурић - Срби су окренули леђа својим вековним савезницима и почели да певају: "Опет је наше Косово Поље". То је била наша грешка, поручује Григорије Дурић. Требало је да нађемо заједнички језик са савезницима, тј. да одемо са Косова и да се више НИКАДА тамо не враћамо. На тај начин бисмо избегли геноцид и све би било у најбољем реду.

Али никад није касно да се опет окренемо савезницима, да нађемо са њима заједнички језик, тј. да се руководимо само њиховим интересима, и да више не размишљамо о томе шта је праведно, а шта неправедно.

Повратак Срба на Косово и Метохију више нико не доводи у питање. Јасно је да повртака више нема. Нико се жив неће више вратити на Косово, јер тамо за Србе није безбедно. Хризостом Јевић пише:

Аха, значи Срби на Косову живе у страху и трепету! Од кога?

Не зна се од кога. Хашки трибунал је одбацио колективну, а још увек није утврдио индивидуалну одговорност, тако да Артемијеви епархиоти још увек не знају тачно од кога заправо они страхују и дрхте. Ко је осамдесетих година излазио на демонстрације и викао "Косово репубљик"? Ко нам је рушио гробља? Ко је клао наше очеве и нашу децу и пресађивао им органе? Ко је силовао наше сестре, супруге и мајке? Ко је рушио, палио и скрнавио наше светиње?

Само претерано глуп човек може бити оволико дрзак. Замислите кад би се на основу Хризостомових писама могао начинити фото-робот! На шта би то личило?!

О каквим проблемима у косовско-метохијској епархији прича лојални грађанин муслиманско-хрватске федерације, коју он од милоште зове Бих-на?

Хризостом Јевић друкчије гледа на читаву ситуацију. Он се храбро ухватио у коштац са проблемима у својој епархији, тј. констатовао је да сви проблеми потичу од Срба, те је зато са Србима раскрстио још откако га онај Србин није сачувао од давитеља. Од тада се дружи искључиво са Хрватима и муслиманима, са њима има "диван контак" и не пита их где је ко био и шта је ко радио у рату. Решивши тако све проблеме у својој епархији, Хризостом Јевић се окренуо решавању проблема у другим епархијама, где се осећа акутни недостатак његове памети. Најпре је хтео да очита буквицу владици Василију Качавенди што се не враћа у Тузлу, где би требало да успостави "диван контак" са Хрватима и муслиманима, него гради дворе у српској Бијељини. Срећом, Хризостом се на време предомислио и одустао од Качавендине епархије, па је благоразумно и врло савесно приступио далеко безбеднијем послу - решавању проблема у Артемијевој епархији.

Проблеми Рашко-призренске епархије произилазе из интереса Григоријевих вишевековних савезника, а ти интереси су следећи:

1. Да се по сваку цену спречи повратак прогнаних Срба на Косово. Резолуција 1244 предвиђа повратак одређеног броја војника на граничне прелазе и полицајаца у српске енклаве. Тај део резолуције нико више и не помиње. Меморандум подразумева повратак српских грађевинаца на порушене светиње. Тај део Меморандума нико више и не помиње. Али зато чим мештани северног дела Косова услове повратак Албанаца повратком прогнаних Срба - одмах се употребљава сузавац и ломе им се горњи и доњи екстремитети. Праксу ломљења костију патриотски настројеним Србима са Косова започео је Теодосије у Дечанима, а сада је достојно наставља Еулекс.

2. Да се Епархија рашко-призренска подели на две епархије - Косовску и Рашку, и то по административној граници Косова. Удружење "Рас" већ је написало писмо патријарху Павлу са молбом да се то питање изнесе пред Синод и Сабор.

3. Да се "Косовској епархији" додели већи степен аутономије, и да Теодосије као надлежни епископ те епархије проповеда православну веру међу Албанцима, како би следећи епископ "Косовске епархије" могао бити Шиптар, а не Србин.

4. Да се "Косовска епархија" трансформише у "Православну Цркву на Косову". За то није потребна никаква одлука Сабора СПЦ, као што видимо на примеру Амфилохијеве "Православне Цркве у Црној Гори".

5. Да се формира аутокефална "Косовска православна црква" на територији "независне државе Косово", којој ће припадати сва црквена имовина на Косову и Метохији, тако да власник над тим светињама више неће бити српски народ и Српска Православна Црква, него "косовски народ" и "косовска православна црква". Тиме ће отуђивање Косова од Србије и српског народа бити окончано. Србима ће бити дозвољено да носе Косово "у срцу", као што је најављивао Иринеј Добријевић.

Али да не бисмо много залазили у неизвесну будућност, довољно ће бити да се задржимо у садашњости, тј. на тачки број 1. - да се по сваку цену спречи повратак Срба на Косово.

"Ви знате да је свијете, па чак и Хашки трибунал,  прихавтио принцип индивидуалне одговорности" - пише велеумни Хризостом Јевић (правопис цитиран према оригиналу). Ослобађањем Харадинаја, Чекуа и Ејупија "свијете и хашки трибунал" је ЈАСНО ставио до знања Србима да нису безбедни на Косову, и да сваки Шиптар може убити Србина кад год му се прохте. Григорије Дурић чак има толико поштовања према Рамушу Харадинају, да га никада и не зове по имену, него га увек велича као генерала. Ево како је он још 2005. године бенигно описао ситуацију на Косову:

Рамуш Харадинај - генерал! Ни мање ни више! Рамуш Харадинај - једини излаз! Ако то није прошиптарско деловање, шта је онда прошиптарско деловање?

"Гле прилике да мало проберемо наше мисли, наша дјелања или недјелања" - пише у својој посланици Хризостом Јевић. Прошиптарска дјелања су када се по сваку цену, супротно свим канонима и свим државним и међународним законима, супротно православној вери и српским националним интересима, па чак и супротно Меморандуму (!) - инсистира на томе да управо Шиптари обнављају и чувају светиње на Косову. Зашто не могу то Срби да раде? Зато што би то значило ПОВРАТАК Срба на Косово! Повратак српских војника, српских полицајаца, српских грађевинаца... То се НИКАКО не сме дозволити! То је ЈЕДИНО што се не сме дозволити! Све што у документима иде у прилог повратку Срба на Косово - све то мора да буде строго забрањено чак и да се помене у прошиптарским круговима Српске Цркве, а камоли да се спроводи у дело.

СВИ документи су прекршени УПРАВО у оним сегментима који се односе на повратак Срба на Косово. Грубо је прекршен и сам "Меморандум о разумевању". Не само да су Шиптари обнављали немањићке светиње, што је потпуно супротно Меморандуму (о здравом разуму више и не говоримо, јер је читав контекст далеко од здравог разума), него су чак потпуно разградили православни храм у Ђаковици, и на његовој парцели направили парк, па сада са уживањем газе место где је некада био свети олтар. А тај храм је такође био на списку за обнову по Меморандуму! "Обнова по Меморандуму" настављена је чак и када су престале да постоје "привремене институције самоуправе" (ПИСУ) са којима је Меморандум потписан!

Како је могуће да неки документ важи и после престанка постојања институција које су га потписале? Прошиптарски настројени епископи СПЦ, на првом месту вјечни шиптарски сабрат Амфилохије Радовић, објаснили су да је потписивање Меморандума посведочено потписом представника Унмика, и на основу тога, каобајаги, може се рећи да је Меморандум и даље на снази. У стварности је све изгледало овако: једна од страна-потписница одметнула се од међународног закона и практично престала правно да постоји, тако да је самим тим и Меморандум по сили међународних закона престао правно да важи, а његова даља реализација настављена је по сили безакоња, у истом пакету и у истом рангу са Ахтисаријевим планом.

Све ове многобројне скандалозне прекршаје Синод је покрио једним потезом - примањем кључева "обновљених" објеката. Као што су Јевреји викали Пилату за Христа: "Крв његова на нас и на децу нашу!" - тако је и Синод преузимањем кључева поручио "обновитељима" српских храмова: "Сва безакоња обнове по Меморандуму - на нашу душу!"

Хризостом Јевић, лојални грађанин муслиманско-хрватске федерације и лојални службеник Синода, махао је кључевима радосно као беба кад добије звечку:

За време церемоније Јевић није ни зуцнуо о опасности у којој се налазе српски народ и српске светиње на Косову и Метохији. То је тек недавно са прекором написао владици Артемију: "ваши епархиоти у страху и трепету живе, а светиње ваше епархије у опасности да поново буду жртве мржње и безумља". Зашто није то рекао "обновитељима" приликом преузимања кључева? Пред њима се топио од милине:

Толико је био срећан, да је чак направио једну крупну протоколарну грешку - заборавио је да стави на главу белу шиптарску капицу. А када је Хризостом пред камерама употребио израз "оваки билдинг", Амфилохија је неки велики главоња позвао на телефон и питао: "Где нађе овога, живота ти?"

Нормално је да Хризостому у Бих-ни нико неће саградити "оваки билдинг", јер је хрватско-муслиманска федерација "Бих-на" међународно призната, не треба јој српска помоћ. Не требају јој Срби попут Теодосија, чија ће се лојалност рекламирати као доказ да није у питању окупација, него мирна коегзистенција. За разлику од "Бих-не", Косово нема државност, нема међународно признање и њему је потребна српска помоћ, тј. потребно је да Срби сами дају своју имовину на обнављање, чување и коришћење, да признају локалне институције, а постепено и њихово власништво над црквеном имовином. Сетимо се још једном речи Саве Јањића, званично објављених на сајту Синода, да општина самозване државе има право да претендује на власништво Српске Православне Цркве.

*     *     *

Конац дело краси, каже наш народ. Читава "операција Меморандум" била је праћена отвореним и дрским кршењем многих црквених канона и државних и међународних закона. То је била само још једна драма у великој трагедији одузимања Косова од српског народа и српске државе. А најсрамнији чин у тој драми било је "примање кључева у Призрену". То је највећа срамота за српски народ, у читавом низу понижења последњих година и деценија. Примањем кључева Синод је практично потврдио да је кршење канона и закона постало уобичајена норма понашања у нашој Цркви. О томе сведочи и каснија изјава Милутина Тимотијевића, ректора призренске богословије, који је за Вечерње Новости 8. јануара 2009. године дао следећу изјаву:

"Не верујем да ћемо се вратити", каже Тимотијевић, јер смо, каже, изгубили слободу да се крећемо и слободно молимо Богу.

За кога је онда прављена она представа која се зове "лежерна шетња Призреном"?

Зашто је Тимотијевић уопште примио кључеве, ако већ нема намеру да се враћа? Зашто тамо, на церемонији уручивања кључева, није рекао ово што је касније изјавио за Новости? Зашто није рекао да српски народ може као од шале да сагради "оваки билдинг", и то не један, него колико је потребно, и да је "таке билдинге" српски народ градио хиљаду година. Могао је да им пружи и доказ - нову зграду богословије у Нишу, која је саграђена за кратко време, и далеко је већа и луксузнија од "онаког билдинга" у Призрену. Ту зграду у Нишу саградио је српски народ без икаквог Меморандума. Исто тако, и још боље би српски народ саградио "каки оћеш билдинг" и на Косову и Метохији, само кад би му било допуштено да се врати. Али није му допуштено. Срби на Косову и Метохији немају слободу кретања, не могу слободно да се моле Богу, не могу да обезбеђује своје границе и своје светиње.

"Не верујем да ћемо се вратити" - каже члан комисије за примање кључева "обновљених" објеката. Зар он није охрабрен обновом светиња по Меморандуму? Он, који је био у Призрену, узео кључеве од "онаког билдинга", јео колаче испод заставе Европске Уније, слободно се шетао градским улицама, па још и фотографисао амбијент! Па ко ће се онда охрабрити?

Нико се неће охрабрити. Народ је избегао заједно са српском војском и полицијом, и све док се не испоштује Резолуција 1244 Савета безбедности, тј. док се српски војници не врате на главне граничне прелазе, а српски полицајци међу српски живаљ, дотле се ни народ неће враћати. Поготову их неће охрабрити "обнова по Меморандуму", јер баш по том Меморандуму обнову су морали да врше Срби, а не Шиптари, али су је ипак вршили Шиптари. Као што је српским војницима и полицајцима забрањен повратак на Косово, тако је забрањен долазак и српским грађевинцима. Остао је још само један Србин који им смета на Косову, а то је епископ Артемије. Кад њега уклоне, тек тада ће духовни кепеци у СПЦ са олакшањем моћи да одахну.

Али не задуго. То им гарантује свети владика Николај (Сабрана дела, Линц, 601. стр.):